КОЛУМНА: Агресивна псеудограђанизација негира грађанска права

Наиме, на самом почетку овог текста желим да нагласим да се ради о потпуно бесмисленој расправи са аспекта истинске борбе за грађанска права, јер појам етноса ни на који начин није супротстављен појму грађанства. Поједностављено говорећи, сви припадници етничких група у БиХ - народа (како конститутивних тако и осталих) истовремено су и грађани БиХ (под условом да имају држављанство БиХ). Сходно томе, теза да конститутивност народа у БиХ негира грађанство у БиХ или грађанска права, нема никаквог логичког, а ни правног упоришта.

Прије уласка у саму суштину расправе треба потцртати да је БиХ етнички и структурно сложена држава састављена од два ентитета (структурна сложеност) и три конститутивна народа и осталих (етничка сложеност).

Сва три конститутивна народа и остали су грађани БиХ. Према томе, појам грађанина има широки обухват у који улазе и конститутивни народи и остали. Према томе, не ради се о појмовима који су супротстављени један другом него инкорпорираним и комплементарним појмовима и категоријама. Агресивни заговорници тзв. “грађанске БиХ” због тога у ствари не промовишу грађанску државу, јер она и оваква каква је тренутно јесте грађанска, него под тим декларативним циљем промовишу у ствари делегитимирање конститутивности народа препознатих актуелним Уставом БиХ и формирање једне нације у БиХ која би у себи сублимирала све држављане БиХ и која би се вјероватно називала босанском (тренутно Уставом БиХ нигдје није препозната, те се сходно актуелном Уставу БиХ може уврстити под категорију осталих за оне који имају такав национални осјећај).

Суштински се под том идејом “псеудограђанизације” ради о оспоравању БиХ као етнички сложене државе и њеног свођења на једноставну и монолитну националну државу Босанаца и Херцеговаца.

Због тога је потребно прије свега разобличити квазиправни конфликт између грађанског и етничког, јер се на том квазиправном конфликту гради оваква теза. Разобличавање овог квазиправног конфликта између грађанског и етничког важно је како се он не би могао користити као аргумент и маска за посве другачије циљеве од оних који се декларативно промовишу као борба за грађанска права.

У правном смислу грађанин је генерички појам заснован на држављанству.

Дакле, грађанин БиХ је сваки човјек који има држављанство БиХ.

Исти је случај са појмом грађанин у ентитетима, грађанин сваког од ентитета је човјек који поред држављанства БиХ има држављанство тог ентитета.

Међутим, тај појам грађанин ни на који начин није супротстављен етносу, односно етничком опредјељењу грађанина. Можда би боље било рећи појам грађанин је комплементаран правима грађана која произилазе из припадности етничким колективитетима у етнички сложеним државама као што је БиХ.

У етнички сложеним државама углавном постоји Уставом загарантован опус индивидуалних права грађана заснованих на припадности етничком колективитету. Најчешће се ради о праву гарантованог представљања у свим гранама власти и процесу доношења одлука. Такав је случај и у БиХ.

Ако неко пак сумња у ову моју тезу, нека прегледа бројне уставе демократских земаља, које на бази такве припадности етничком колективитету дају право загарантованог представљања чак и националним мањинама у парламентима, владама итд.

Значи, индивидуална права заснована на припадности етничком колективитету нису нешто јединствено и нешто што постоји само у БиХ, него су таква права у ствари демократски стандард.

Поставља се онда логично питање, ако националне мањине на бази етничког колективитета (у једноставним националним државама) имају право гарантованог представљања, која је логика да такво право немају конститутивни народи у етнички и структурно сложеним државама каква је БиХ , у којој су конститутивни народи њено уставно градивно ткиво.

Дакле, у опусу индивидуалних права грађана у етнички сложеним државама, а БиХ је сасвим сигурно таква, је и право на припадност етничкој групи - народу и изведеним уставним правима (првенствено праву гарантованог представљања) која из те етничке припадности грађана произилазе.

Једини проблем који се може оправдано поставити је право грађанина на једнак приступ свим јавним функцијама.

Једина институција у БиХ у којој постоји тај проблем је Предсједништво БиХ и ту дефинитивно одговор даје пресуда Европског суда за људска права у случају “Сејдић и Финци”. Према томе, немогућност приступа свих грађана функцији члана Предсједништва БиХ представља аномалију, и ту аномалију се може релативно једноставно и лако ријешити амандманском интервенцијом на Устав БиХ. Међутим, та једна отклоњива аномалија ни на који начин није аргумент којим се може оправдати теза о супротстављености појма грађанства са појмом етничког и правима која из припадности етничком колективитету произилазе.

Напротив, таква агресивна псеудограђанизација и позив на деетнизацију и делегитимизацију права заснованих на етничком колективитету суштински представља негацију грађанских права, не само негирање основног права на осјећај националне припадности и права конститутивног националног колективитета, него и нарушавање оних индивидуалних грађанских права која произилазе из права на припадност етничком колективитету у етничко и структурно сложеној држави каква је БиХ, а која грађанима сходно Уставу БиХ припадају.

Зато бих закључио констатацијом да оваква агресивна псеудограђанизација, у ствари представља маскиран, али директан позив на одузимање читавог опуса грађанских права грађана, која су као таква препозната актуелним Уставом БиХ.

Милан Тегелтија, предсједник Високог

судског и тужилачког савјета БиХ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.