Петнаест година од убиства Гадафија: Од вође Либије до жртве Арапског прољећа

БЕОГРАД - Моамер Гадафи, дугогодишњи лидер Либије, један од истакнутих лидера Трећег свијета и Покрета несврстаних те идејни творац Афричке уније, убијен је на данашњи дан прије 15 година.

На челу Либије налазио се од септембра 1969. године до свргавања, током таласа такозваног Арапског прољећа 2011. године.

Од бедуинског поријекла до вође државе

Рођен је у селу Каср Абу Хади, јужно од Сирта, у бедуинској породици берберског поријекла. Иако се најчешће наводило да је рођен 7. јуна 1942. године, тај податак, односно датум, заправо није поуздан.

Либија, тада италијанска колонија, била је поприште борби са Британцима током Другог свјетског рата. Италијанске и њемачке трупе под командом Ервина Ромела настојале су да из Либије продру у Египат, прије свега према Суецком каналу, али је инвазија завршена неуспјехом и одлучном побједом Британаца.

Италијани су се у Либији налазили од 1912. године, када су од Турске преузели Триполитанију и Киренајку. Каснијим спајањем те двије историјске покрајине и Фезана у унутрашњости, обликовали су колонију коју су назвали Либија, ослањајући се на терминологију античког Рима, када је тај назив означавао Африку уопште.

Након пораза Италије у Другом свјетском рату и губитка колонијалне империје, која је обухватала Либију, Додеканез, Еритреју и Сомалију, а одређено вријеме и Етиопију и Албанију, Либија се нашла под привременом управом Британаца и Француза. У децембру 1951. године постала је независна краљевина под династијом Сенуси.

Краљ Идриз (1890–1983), који је владао Либијом од 1951. до 1969. године, потицао је из породице Сенуси, која је имала значајну политичку улогу на том простору бар од друге половине 18. вијека, предводећи суфијски ред познат по борбености.

Сматра се да се млади Моамер Гадафи за арапски национализам опредијелио током школовања у Сабхи, у Фезану, у Сахари, гдје се његова породица преселила. Образовање је наставио у Бенгазију, средишту Киренајке, у војној школи, након краткотрајног студирања историје у Триполију.

Имао је свега 27 година када је 1969. године, као млади официр са групом истомишљеника, организовао преврат којим је свргнут краљ Идриз. Након државног удара, земљом је у почетку управљало тијело названо Револуционарни савјет, на чијем је челу био Гадафи.

На њега је тих година пресудно утицао примјер Гамала Абдела Насера, који је сличан преврат извео у Египту и потом постао водећа личност панарапског национализма.

Познато је и да је Гадафи проучавао литературу о Француској револуцији из 1789. године, биографије Кемала Ататурка и Абрахама Линколна, као и дјела Мишела Афлака, политичког мислиоца поријеклом из Сирије.

Нафта донијела богатство, а држава преузела привреду

Прије открића нафте, Либија је била пустињска земља са уским појасом обрадивог земљишта уз обалу и симбол тешког сиромаштва. Ипак, њен положај на јужној обали Средоземља давао јој је одређен стратешки значај током Хладног рата. Нафта је откривена 1959. године у унутрашњости земље.

„Црно злато“ постало је извор благостања у слабо насељеној Либији, по којем је Гадафијева владавина остала упамћена.

За разлику од неких других арапских земаља богатих нафтом, у којима је она у почетку углавном доносила невјероватно богатство и раскош уском кругу владара, Гадафи се опредијелио за подизање животног стандарда већине становништва.

У наредној фази усмјерио се и на развојне програме, међу којима је било наводњавање и озелењавање пустиње.

У почетку опрезно, а касније све одлучније, национализовао је крупне привредне активности, укључујући нафтну индустрију, и уклонио страно присуство из тих сектора. Још одважнија била је одлука о затварању страних војних база.

Своју политичку визију назвао је Трећом међународном теоријом, коју је изложио у публикацији „Зелена књига“ из 1976. године. Успоставио је тијела названа народни конгреси, замишљена као облик непосредне демократије.

Годину касније прогласио је концепт џамахирије, који је описао као либијски социјализам. У пракси је то подразумијевало социјалну политику, масовну стамбену изградњу, стамбено збрињавање већег дијела становништва, као и развијене здравствени и образовни систем.

Гадафи је осмислио и покренуо револуционарни пројекат „Велика ријека коју је створио човјек“. Био је то огроман хидросистем, један од највећих пројеката наводњавања на свијету. Вода је извлачена из дубина сахарске пустиње и транспортована на удаљеност до 1.600 километара, чиме је обезбјеђивано око 70 одсто потреба Либије за слатком водом.

Изградња је почела у августу 1984. године, а систем је обухватао цијеви укупне дужине 2.820 километара и више од 1.300 бунара, углавном дубљих од 500 метара. Циљ је био да се, осим обезбјеђивања воде за пиће, омогући и широко наводњавање пољопривредних површина.

Подршка оружаним покретима и сукоб са Западом

Након политичке и финансијске консолидације, Гадафи се одважио на шире политичко дјеловање изван граница Либије. То му је створило бројне непријатеље, а према оцјенама дијела посматрача, допринијело је и његовом трагичном крају.

Одлучно је подржавао Палестинце, укључујући њихове оружане активности. Осим њих, финансијски је и на друге начине помагао различите политичке, па и терористичке организације, међу којима су били америчка организација Нација ислама, Црни пантери и Ирска републиканска армија (ИРА).

Повезиван је и са групом Црни септембар, познатом по отмици израелских спортиста током Олимпијских игара у Минхену 1972. године и покушају преврата у Јордану, који је укључивао и план ликвидације краља Хусеина. Гадафи је пружао уточиште бројним контроверзним личностима, међу којима је био и Иди Амин. Није крио ни да помаже Карлосу Шакалу, односно Илјичу Рамирезу Санчесу, тада једном од најпознатијих међународних терориста.

Због тога је повезиван са бројним терористичким нападима у Европи, са различитим степеном утемељености тих оптужби. Међу њима су напади на аеродроме у Риму и Бечу у децембру 1985. године, као и експлозија у дискотеци у Берлину у априлу 1986, када је погинуло шест америчких војника, а око 200 људи је рањено. Као доказ либијске умијешаности истрага је наводила пресретнуту поруку између либијског дипломатског представништва у тадашњој Источној Њемачкој и Триполија.

Вашингтон је због тога увео санкције Либији, а у априлу 1986. године америчке снаге бомбардовале су Триполи и Бенгази. Погинуло је 37 људи, међу њима и Гадафијева усвојена кћерка. Након напада, Гадафи је, у свом препознатљивом стилу, запријетио да ће америчком предсједнику Роналду Регану „одсјећи нос“.

Умијешао се и у погранични сукоб са Чадом, настојећи да Либији припоји дио сјевера те земље, планински масив Тибести уз јужну границу Либије. Позивао се на споразум Лавал–Мусолини из 1935. године, којим је Француска Италији наводно обећала појас Аузу, површине око 114.000 квадратних километара. У области Тибести претходно су откривена налазишта уранијума. Либија је на крају била приморана да се повуче, пошто је Француска одлучно подржала територијални интегритет Чада.

Британци су 1987. године пресрели и „Ексунд“, трговачки брод натоварен оружјем и експлозивом из Либије, намијењеним Ирској републиканској армији.

Пад авиона „боинг 747“ изнад Локербија у Шкотској 1988. године, када је погинуло 270 људи, додатно је отежао Гадафијев положај. Био је то лет 103 компаније „Пан Ам“ на линији од Франкфурта до Детроита. Након дугогодишњег одбацивања одговорности, Гадафи је 2003. године пристао на обештећење породица жртава.

Афричко јединство и пад режима

У посљедњој фази владавине Гадафи се посветио идеји панафриканизма. Био је један од твораца Афричке уније, чији је предсједавајући био 2009. и 2010. године.

Свргнут је током таласа такозваног Арапског прољећа 2011. године. Побуна, која је почела у сусједном Тунису, проширила се на источни дио Либије, Киренајку, чему је, према наводима из текста, допринијело и присуство око 1,5 милиона радника из Египта. Против Гадафија су се удружиле западне земље и различите, наизглед супротстављене групације, од исламских екстремиста до заговорника вестернизације.

Услиједила је интервенција НАТО-а. У јулу 2011. године циљано су уништавана и постројења за прераду воде, дио система „Велика ријека коју је створио човјек“. Током грађанског рата који је услиједио, систем за наводњавање претрпио је велика оштећења.

Гадафи је заробљен у Сирту и убијен 20. октобра 2011. године, након што је био изложен насиљу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.