Насљеђе Хладног рата: Гренланд још памти четири бомбе

Док Вашингтон, Копенхаген и власти Гренланда новим споразумом шире оквир за америчко војно присуство на арктичком острву, у други план пада један од најопаснијих догађаја из историје америчке присутности на Гренланду.

Прије готово шест деценија амерички бомбардер Б-52 са четири термонуклеарне бомбе срушио се код базе Туле, остављајући за собом радиоактивни материјал у леду и отварајући питања која ни деценијама касније нису у потпуности нестала.

Нови споразум САД, Данске и Гренланда ослања се на одбрамбену сарадњу која има много дубље коријене. Америчко војно присуство на острву није почело са Хладним ратом, већ током Другог свјетског рата, када је Вашингтон, након њемачке окупације Данске, преузео одговорност за одбрану Гренланда. Споразум из априла 1941. године омогућио је САД да на острву изграде аеродроме и друге одбрамбене објекте, уз формално признавање данског суверенитета.

Колико је Гренланд већ тада био важан Вашингтону показује и један готово заборављени детаљ. Америчка администрација је непосредно послије рата разматрала могућност да од Данске купи цијело острво. Документи америчког Стејт департмента из 1946. године показују да је Вашингтон Гренланд видио као изузетно важан дио сопственог система безбједности и разматрао или куповину или добијање дугорочних права за војне базе. Данас, више од осам деценија касније, тај интерес није нестао. Само су се промијенили разлози.

НУКЛЕАРНИ ШТИТ

У јеку Хладног рата САД су покренуле операцију „Хромирана купола“, у оквиру које су бомбардери са нуклеарним оружјем непрекидно патролирали како би били спремни за евентуални удар на Совјетски Савез.

Гренланд је у тој стратегији имао посебно мјесто. На сјеверу острва изграђена је база Туле, која је омогућавала праћење совјетских ракетних активности и надзор огромног арктичког простора.

У најактивнијем периоду у бази је било око 10.000 људи, а поред авиона и радара постојали су и планови за изградњу скривених нуклеарних ракетних позиција испод леда.

Пројекат „Ледени црв“ предвиђао је мрежу тунела у којима би биле смјештене ракете. Иако није реализован, сам план показује колики је значај Гренланд имао у америчким војним прорачунима током Хладног рата.

ПОЖАР КОЈИ ЈЕ ПРОМЈЕНИО СВЕ

Двадесет првог јануара 1968. године Б-52 је полетио на патролну мисију са четири термонуклеарне бомбе.

Убрзо је у авиону избио пожар. Посада је покушала да га угаси, али је дим све више испуњавао кабину. Како је авион губио могућност нормалног лета, командант је наредио евакуацију.

Шесторица од седам чланова посаде успјела су да напусте авион. Копилот Леонард Свитенко погинуо је приликом евакуације.

Један од чланова посаде, Калвин Снап, преживио је чак 21 сат на температури од око минус 30 степени, готово десет километара од базе, прије него што је пронађен.

Б-52 је, међутим, наставио да лети још неко вријеме и потом се срушио на лед, око 12 километара од Туле.

Експлозивна пуњења унутар нуклеарних бомби детонирала су, при чему је лед дјелимично отопљен, а радиоактивни материјал расут по околини.

ДАНСКА И СВРШЕНИ ЧИН

Несрећа је имала и политичку димензију. Данска је Гренланд прогласила нуклеарном слободном зоном, док јавност није била упозната са пуним обимом америчких нуклеарних активности на острву.

Копенхаген је морао да реагује, а Американци су започели једну од највећих операција чишћења радиоактивног отпада у условима Арктика.

Операција „Ледени гребен“ одвијала се усред поларне ноћи, ниских температура и снажних вјетрова. На терен су стигли научници, нуклеарни стручњаци и војници.

Контаминирани лед је скупљан, пакован и одвожен у САД. Радиоактивни остаци били су расути на подручју дугом готово пет и широком око један и по километар.

У чишћењу је учествовало око 1.700 Данаца и 700 Американаца.

До септембра исте године операција је завршена, а процјене су говориле да је прикупљено око 93 одсто радиоактивног материјала.

Ипак, није све уклоњено.

ШТА ЈЕ ОСТАЛО ИСПОД ЛЕДА

Дијелови материјала завршили су на морском дну. Према доступним процјенама, тамо је могао остати и дио једне од хидрогенских бомби. Покушаји да буде пронађена нису дали резултат.

Деценијама касније, случај је добио и здравствену и правну димензију.

Дански радници који су учествовали у санацији покренули су осамдесетих и деведесетих година правни спор против америчке владе. Њихов случај није успио пред судом, али је довео до објављивања великог броја до тада повјерљивих докумената.

Касније истраге указивале су да је смртност од рака међу данским радницима била виша него у општој популацији. Ипак, званичне анализе нису утврдиле узрочну везу између повећане смртности и изложености радијацији из несреће.

ОД БОМБАРДЕРА ДО САТЕЛИТА

Најзанимљивији дио приче о Гренланду можда је управо у томе што се његова стратешка улога није завршила са Хладним ратом.

Некадашња база Туле данас носи назив свемирска база Питуфик и представља једну од најважнијих америчких тачака на Арктику. Америчко ваздухопловство и свемирске снаге тамо одржавају систем за рано упозоравање који има задатак да открива и прати могућа ракетна лансирања.

База је важна и за свемирске операције. Због крајњег сјеверног положаја, Питуфик је погодан за комуникацију са сателитима који се крећу по поларним орбитама. Америчке свемирске снаге наводе да њихова јединица у Питуфику омогућава честе контакте са поларним сателитима, као и њихово праћење и контролу.

Тако се улога истог простора за мање од једног вијека промијенила од авијацијске базе и нуклеарног упоришта до једне од важних тачака америчке свемирске и ракетне инфраструктуре.

НОВО ШИРЕЊЕ

Управо ту историјску линију наставља и нови споразум који су 22. септембра потписали САД, Данска и Гренланд.

Њиме је предвиђено да САД модернизују и прошире активности у Питуфику, али и да успоставе додатна одбрамбена подручја у Нарсарсуаку на југу и Местерсвигу на источној обали. Споразум оставља могућност и за успостављање додатних америчких одбрамбених подручја у будућности, уз договор страна.

Вашингтон истовремено добија право слободног приступа и кретања између одбрамбених подручја копном, ваздухом и морем, док амерички авиони могу да прелијећу и слијећу на територији Гренланда. Предвиђен је и подводни приступ америчких јавних пловила територијалним водама, под условима утврђеним споразумом.

ЗЛАТНА КУПОЛА

Посебно је занимљиво што се у документу директно помиње и „Златна купола“, планирани амерички систем противракетне одбране. Сам споразум, међутим, не одређује како би тај систем конкретно изгледао на Гренланду. Данска премијерка Мете Фредериксен након потписивања је нагласила да још није одлучено шта би ta kupola на Гренланду конкретно обухватаla.

Споразум истовремено ограничава могућност држава које нису чланице НАТО-а да успостављају војне инсталације или трајно војно присуство на Гренланду, док се додатно контролишу и инвестиције из држава ван НАТО-а, његових партнера и Европске уније у посебно осјетљивим секторима, укључујући критичну инфраструктуру и експлоатацију ресурса.

Иако се њиме проширује амерички војни приступ, документ истовремено потврђује суверенитет и територијални интегритет Краљевине Данске и право народа Гренланда на самоопредјељење. Ако би Гренланд једног дана постао независан, споразум предвиђа да нова држава преузме права и обавезе из њега и остане у НАТО-у, односно да поднесе захтјев за чланство ако то буде потребно. Посебна тежина ових одредби лежи у чињеници да споразум нема рок важења. Он остаје на снази без временског ограничења и може бити измијењен само уз сагласност страна. На снагу ће ступити након завршетка неопходних парламентарних процедура.

ГЕОГРАФИЈА

Географија је, међутим, остала иста. Гренланд се налази између Сјеверне Америке и Европе, на раскрсници сјеверноатлантских и арктичких праваца. Топљење леда додатно повећава интересовање великих сила за Арктик, док развој нових поморских праваца и приступ природним ресурсима повећава његов економски значај.

За Вашингтон је зато Гренланд много више од удаљеног и готово ненасељеног арктичког острва. Он је истовремено радарска тачка, свемирска станица, дио система раног упозоравања и важна позиција за надзор сјеверног Атлантика и Арктика.

Ту је и питање критичних минерала. САД посљедњих година све већу пажњу посвећују обезбјеђивању приступа минералима који су важни за војну индустрију, енергетику и високе технологије. На америчкој листи критичних минерала из 2025. године налази се 60 сировина, укључујући 15 елемената ријетких земаља.

Због тога се будућност Гренланда све више посматра кроз три паралелна интереса: безбједност, ресурсе и контролу арктичког простора.

НАСЉЕЂЕ КОЈЕ НИЈЕ НЕСТАЛО

Након несреће код Туле операција „Хромирана купола“ је коначно угашена. САД и Совјетски Савез већ су располагали великим бројем интерконтиненталних ракета, а нуклеарни бомбардери више нису имали исти значај као у ранијој фази Хладног рата. Али Гренланд није изгубио стратешку вриједност. Напротив. Само су се средства промијенила.

Некада су изнад острва летјели бомбардери са нуклеарним бомбама. Данас се са истог простора прате ракете и сателити, а нови споразум отвара простор за додатно америчко војно присуство, нова одбрамбена подручја и могући систем противракетне одбране.

Од Туле до Питуфика, а сада и до Нарсарсуака и Местерсвига, Гренланд тако улази у нову фазу своје стратешке историје. Историја Туле зато показује и другу страну велике геополитике. За велике силе Гренланд је стратешка тачка на карти. За оне који на њему живе, то је њихов дом. И управо у том раскораку између геополитичке вриједности и локалних посљедица остаје једно од питања које прати америчко присуство на Гренланду од Другог свјетског рата до данас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.