Туркиња Мелис пронашла прадедин пасош и везу са Србијом: Презивали су се Ђукић

Иако је рођена и одрасла у Турској, Мелис Терзиоглу (35) је читавог живота знала да њени коријени потичу са другог мјеста. Прича о њеном прадеди Мурату преносила се с кољена на кољено, с генерације на генерацију, па је тако још као мала сазнала да је он рођен и одрастао у Сјеници, из које је отишао давне 1928. године у потрази за новим животом.

Када је схватила да године пролазе, старији чланови породице умиру, а сјећања блиједе, узела је ствар у своје руке. Спаковала је кофере и са супругом и троје дјеце кренула пут Србије, како би открила причу о својим коријенима и свом прадеди – Мурату Ђукићу. Испоставиће се да о ономе што је сазнала може да се сними филм...

Прве приче о Сјеници слушала је још као мала од свог деде Ферхата. Прадеду су описивали, како се присјећа, као југословенског имигранта, а на читаво ово путовање кроз прошлост кренуће тек деценијама касније, као одрасла жена, са супругом и троје дјеце.

- Рано сам изгубила деду, али сам до 20. године слушала баку како ми, попут бајке, углавном прича о миграцији мог деде и његове породице, о тешкоћама кроз које су прошли и о нарави мог прадеде и прабаке. Такође сам била веома везана за свог деду, па сам проучавала Сјеницу на мапи и читала све информације које би ми пале на памет - почиње Мелис причу за Телеграф.рс.

Први одлазак у Сјеницу

Године су пролазиле, одрасла је чувајући сјећање на своје дјетињство и успомену на деду и његове приче о прадеди. Удала се и родила троје дјеце. Старији чланови породице су умрли, а она је схватила да прича коју зна и коју жели да пренесе својој дјеци полако блиједи, али и да је недовршена. Схвата да има још много питања на која жели да сазна одговоре. Зато је одлучила да она буде ТА - са супругом и дјецом је 2023. године први пут отишла у Сјеницу и постала прва особа из њене породице која је крочила на то мјесто након скоро једног вијека.

- Вјерујте ми, у почетку сам имала врло мало информација. Знала сам само за Сјеницу и то је било све. Никога нисам познавала у Сјеници, али од тренутка када сам први пут крочила у тај крај, испунила ме је топлина. Мислим да је то био осјећај припадности. Јер, само помислите: током одрастања, јасно је ко је ваша мајка, њено село, њено мјесто и слично, али са очеве стране постоји само прича о миграцији, један град и ништа више. Због тога сам од првог тренутка жељела да пригрлим тај осјећај - прича наша саговорница, која је све снимила и објавила на свом Инстаграм профилу.

Одсјела је у Новом Пазару без икаквих информација. Није знала чак ни право презиме свог прадеде, нити одакле да почне да тражи. Осјећала се као да тражи иглу у пласту сијена, али је ни секунде није напуштао осјећај да је близу.

- Дошла сам са 32 године и то са својом дјецом у град који сам од дјетињства гледала само на мапи, град у који мој деда никада није могао да се врати. Моје емоције и узбуђење били су невјероватни. Стално сам плакала, и на путу до града и док сам замишљала прошлост у граду. Била сам срећна што сада својој дјеци могу да испричам причу на лицу мјеста.

Телефонски позив који је промијенио све

Након прве посјете Сјеници, у Турску се вратила помало разочарана јер није успјела да пронађе много информација. Размијенила је контакте са неколико људи и то је било све. Затим је почела својој широј породици да препричава искуство из Србије, али и да им поставља много више питања него што је то чинила раније. Баш тада добила је телефонски позив који ће олакшати њену потрагу и захваљујући којем ће успјети да открије нешто за шта није ни слутила да постоји.

- Примила сам телефонски позив од супруге мог стрица: „Твој покојни стриц је сачувао пасош твог прадеде. Нашла сам га у његовим старим папирима и шаљем ти га!“ Ова вијест је за мене била као добитак на лутрији. У пасошу су јасно писали презиме, округ и село. Прво сам почела да истражујем своје презиме. Разговарала сам са људима на разним друштвеним мрежама. У складу са причом која се причала у мојој породици, потврдила сам да смо црногорског поријекла. Касније сам сазнала да моја породица заправо припада веома великом племену црногорског поријекла. Током ове фазе истраживања, многи моји рођаци који су видјели моје објаве почели су да ми шаљу поруке. Моје узбуђење се вишеструко повећало. Америка, Косово и Метохија, Босна, Црна Гора, било је невјероватно. Нисам знала да припадамо тако великој породици. Када сам све ово испричала својим рођацима који живе у Турској, били су запањени - препричава нам Мелис.

Пасош је издат 1928. године Мурату Ђукићу (Гезен, његово турско презиме), који је живио у Сјеници, у Србији, односно Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У пасошу је била и једна стара фотографија на којој су његова супруга и дјеца. За њу је ово био кључ који ће откључати многе одговоре.

- Нико од људи које видите на фотографији никада се није вратио у Сјеницу (нису били у могућности) - додаје она.

Други одлазак у Сјеницу и невјероватно откриће

Захваљујући пасошу сазнала је презиме, а онда је ступила у контакт са Бахтијаром Гурдалом (Богућанином), истраживачем који је на турском језику написао књигу о породици Ђукић (Братство Ђукића из Санџака), а који живи у Турској.

- Био је веома изненађен када сам му рекла да имам везе са презименом Ђукић. Ми потичемо из исте породице, али иако су наше породице у Турској живјеле у истом граду, узеле су различита презимена, и иако су се познавале, нису биле свјесне да су из исте породице. Посјетила сам га и дао ми је драгоцјене информације о мојој породици и пружио ми подршку.

Учланила се у многе Фејсбук групе и групе села у околини Сјенице. Њима је испричала своју причу, размјењивала контакте са људима и тако годину дана активно радила на томе да сазна било шта о Ђукићима из Сјенице.

- Коначно, годину дана касније, пронашла сам одговор који сам тражила у поруци Нермина Никшића, који живи у том крају! Рекао ми је да је причу о мојој породици чуо од својих старијих, па чак и да наша породична кућа и даље стоји, као и да се подручје на којем се наша кућа налази и даље назива по нашем породичном презимену, а затим ми је послао фотографије куће. Нисам могла да вјерујем! То је било тачно оно што су нам бака и деда причали док смо били унучад!

- Након ове поруке, супруг, дјеца и ја одмах смо одлучили да поново одемо тамо. Срели смо се са господином Нермином Никшићем и он нас је одвео до куће. Ради потврде, замолила сам Нермина Никшића да позове тренутног власника куће. Садашњи власници били су веома изненађени што се неко од нас први пут враћа. Дочекали су то са узбуђењем и задовољством и рекли нам да можемо да разгледамо кућу колико желимо. У тренутку када сам први пут угледала кућу, колена су ми клецнула и почела сам да плачем, а моја дјеца су била изненађена мојим стањем. Могла сам да кажем: „Ово је кућа мог прадеде, кућа вашег чукундеде.“ Када сам први пут ушла у кућу, нисам могла да престанем да плачем. Топли дом у којем су живјели прије 95 година појавио се пред мојим очима. Био је то један од тренутака које никада у животу нећу заборавити.

Пријатељи за цијели живот

Нешто је са тог мјеста понијела са собом.

- Приликом одласка узела сам врећицу земље испред куће, а када сам се вратила, посула сам по шаку земље преко гроба сваког кога видите на фотографији. Ово је за мене било посебно и драгоцјено: можда никада нису могли да се врате у свој дом, али 95 година касније њихова земља је дошла до њих. На овај начин сам на лицу мјеста оживјела причу коју ћу пренијети својој дјеци о томе ко су они.

Доживјевши све ово редом током 2023. и 2024. године, осјетила сам као да сам се везала за то мјесто. Иако у Сјеници нисам успјела да упознам никога ко носи презиме Ђукић, 2025. године одлучила сам да поново посјетим све људе које сам упознала током ових посјета, а који су нам сада постали пријатељи. Упознавање са породицама Никшић, Личина и Лукић током овог истраживања било је још један вриједан поклон за мене. Можда су они највише допринијели мојој љубави према том мјесту и увијек ће имати важно мјесто у мом животу - закључује наша саговорница.

Сада за Мелис Сјеница више није само нека тачка на мапи или неко далеко мјесто из дединих прича. Сада је то и њено мјесто, у које се радо враћа због пријатељстава која је склопила током ове невјероватне потраге. Груменом сјеничке земље који је однијела у Турску показала је да човјек може да оде из свог завичаја, али завичај из њега – никада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.