Бивши шеф ЦИА: Вашингтон се враћа на Балкан, а то није добро

B92
Бивши шеф ЦИА: Вашингтон се враћа на Балкан, а то није добро

Стив Мејер, бивши шеф ЦИА за Балкан, у ауторском тексту у Недјељнику, навео да суштински Америку не интересује Балкан нити људи који ту живе.

Трампова администрација се поново уплела у питање Балкана, како каже, из два разлога, а један од њих је Русија и сада се на тој територији води "шпијунски рат". Балканским политичарима, а прије свега Србији, он је поручио да проба да се сама избори за оно што жели.

Мејер је свој текст започео подсјећањем да је Трампова администрација одлучила да је време да се поново позабави Балканом, када је у августу прошле године, Метју Палмер, замјеник помоћника државног секретара, постао и специјални изасланик за Западни Балкан.

Такође, администрација је ангажовала и садашњег америчког амбасадора у Њемачкој Ричарда Гренела као специјалног изасланика за дијалог између Србије и Косова. Палмер има искуства с Балканом, Гребнел, нема, наводи Мејер.

"Али, било да имају искуство на Балкану или не, обојица су повезани са скривеном политиком Стејт департмента која се није мијењала 25 година", истиче бивши шеф ЦИА , и објашњава да се та политика може укратко описати тиме да су амерички лидери годинама вјеровали да је Америку Бог лично ангажовао да "спасе" свет тако што ће ширити демократију по планети, посебно међу људима који, по увјерењу ових лидера, нису способни да се сами о себи старају.

"Са оваквим ставом САД су се укључиле у ратове за балканско наслијеђе 1993. године. Када су се ти ратови окончали 1995, потписивањем споразума у Дејтону, САД су помислиле да су донијеле мир, просперитет и демократију у Босну и остатак Балкана. Америка је постала мање заинтересована за Балкан послије Дејтона, и тако је било све до 1999, када је администрација помислила да је неопходно да се 'спасе' Косово, и да се Косово призна као независна држава. У наредних двадесет година, Вашингтон је поново обраћао врло мало пажње овом региону, претпостављајући да им је успио 'племенити' рад на градњи демократске државе. Али постало је јасно да су амерички напори на Балкану далеко од успјешних и Вашингтон сада поново верује да је остало још посла", пише Мејер.

"У протеклих неколико година, било је разних позива Америци да се поново укључи у балканске послове. Ти позиви били су изазвани погрешном претпоставком да Вашингтон посједује одговоре на компликована питања у региону. Али Вашингтон их нема, и није посебно заинтересован за Балкан по себи, нити за људе који живе на Балкану", истиче даље он.

Зашто се у ствари Америка враћа?

Трампова администрација жели да се врати на Балкан из два велика разлога. Прво, јер регион није играо по америчком диктату у последњих 25 година, а Вашингтон вјерује да је једини пут да Балкан крене напред да почне да ради оно што Америка каже. Друго, Вашингтон је заинтересован за Балкан јер су ту Руси.

Америка и Русија вратиле су се у регион и сада спроводе обавештајне, дипломатске, политичке и безбједносне активности једни против других. Обе земље користе Балкан као примарно поприште на којем шпијунирају и контрашпијунирају једни друге, уз различите друге скривене активности.

У исто време, они спроводе отворену пропаганду и безбједносне операције. Питање Косова је важно Вашингтону - и Москви - не зато што их занима добробит Косова, већ зато што желе да надмудре једни друге.

Константно се чује како Београд вапи "шта хоће Вашингтон, шта хоће Брисел". Умјесто тога, српски лидери треба да се питају: "Шта ми хоћемо?", поручио је Мејер и додао да иако је Србија заиста мала земља, то не значи да Београд није способан да сам пронађе свој пут.

"Овај став је можда психолошки одговор на вјекове доминације страних сила на овим просторима", истакао је он и додао:

"Уколико су предсједник Вучић, замјеник премијера Ивица Дачић и други стварно заинтересовани за компромис у вези Косова, дозволите ми да предложим слиједеће за почетак. Прво, влада у Београду мора и формално да се одрекне Бриселског споразума. Повиновање њему не само да није било добро по националне интересе Србије него није довело ни до ријешавања питања Косова. Друго, Београд мора директно да се обрати Приштини, да то буду разговори један на један. Велике силе, а посебно САД, не треба да буду укључене, јер су оне прије свега заинтересоване за себе и јер је свако њихово мјешање у прошлости било преиспољни крах. Нема разлога да помислимо да ће бити иоле успешније у вођењу Србије и Косова ка ријешавању проблема који ови имају."

"Ако Београд и Приштина могу да се договоре око сусрета тет-а-тет, можда би било могуће да пронађу истински компромис, који би био повољан по обе стране. Могу да почну тиме што ће схватити да обе стране морају да се одрекну нечега вриједног и да ће бити незадовољника и у Србији и на Косову који неће пристати ни на какав предложени компромис. Такви морају да буду скрајнути и суздржани", пише даље Мејер.

Он наводи да би суштина предложеног компромиса "могла да буде нешто попут овога":

"Међународна граница требало би да буде исцртана на ријеци Ибар. Све на сјеверу припада Србији, а све јужно припада независном Косову. Већина Срба на Косову живи јужно од Ибра, тако да би они Срби који не желе да остану под контролом Косова могли да се преселе сјеверно од Ибра, што би организовали и платили Уједињене нације, ОЕБС, ЕУ или нека комбинација ова три чиниоца. Исто тако, сви Косовари са севера који не желе да живе под српском контролом могли би да се преселе на југ, на исти начин као и Срби."

Мејер пише да би УН, ОЕБС, ЕУ или сви они по договору, успоставили механизам који би периодично проверавао стање ствари у преосталим српским заједницама на југу и косоварским заједницама на сјеверу, како би се постарали да они нису ни на који начин дискриминисани.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана