Радомир Лукић поводом годишњице Дејтона: На моменте је изгледало као да смо у рингу са Тајсоном

Ведрана Кулага Симић
Додај glassrpske.com као Гугл извор
Радомир Лукић Фото: архива | Радомир Лукић

​Бошњаци говоре да је Дејтонски споразум привремена ад хок творевина и да је њоме постављено провизорно такозвано уставно уређење. Хрвати нешто слично мисле, надајући се својој јединици и припајању Хрватској. Република Српска једина жели да се споразум заиста очува, али ако се њена девастација настави, посебно атак на имовину, неће ваљати, јер нико овде није спреман да потпише ту врсту смртне пресуде себи. Дејтонски споразум, овакав какав јесте, је дуготрајна творевина, без обзира на све покушаје да се у потпуности измени, претвори у нешто ново.

Каже то у интервјуу за "Глас" професор права и један од чланова делегације Републике Српске на преговорима 1995. године у америчком граду Дејтон Радомир Лукић, поводом годишњице од потписивања овог документа који је донио мир у БиХ.

- Српска јесте очерупана, али није до те мере да не зна за себе, да не може да брине о свом благостању и сама доноси одлуке о својим интересима. Нисам оптимиста о брзом повратку на изворни Дејтон, али знам да се од те идеје не треба одустајати па ће се до оваквог или онаквог резултата доћи - сматра Лукић.

Враћајући сјећање на 21. новембар 1995, подсјетио је да мировни преговори приближавања нису никли одједном. Претходиле су мировне конференције и Женевски принципи, којима су постављени основи будућег споразума, а нису уређени сви детаљи. 

- Били смо спремни за преговоре, али смо били у инфериорнијем положају у односу на друге двије преговарачке стране из БиХ. Те друге двије странке су претходно закључиле Вашингтонски споразум и тада су, по свему судећи, те изјави која је дата мени од члана преговарачког тима Хрвата у БиХ, они већ имали пред собом и скицу општег оквирног споразума о миру као и анексе. То је била предност од месец и више дана. Отишли смо у Дејтон са свешћу да је ситуација због низа елемената зрела за закључивање споразума. Ми смо ишли са пуном вољом и свешћу да одбранимо интересе Републике Српске у највећој могућој мери јер смо знали да, пре свега, Хрвати из БиХ неће бити задовољни споразумом и то нарочито делом којим се утврђује постојање Републике Српске, као једне од две јединице у саставу БиХ, а да они остају у, како се тада званично звала, муслиманско-хрватској федерацији, што им није одговарало, јер су морали на притисак Хрватске и Фрање Туђмана да одустану од Херцег Босне. Ја сам, пост фестум, у оквиру преговора у Бечу о разоружању, јер сам водио делегацију Српске, видео да су Хрвати изузетно незадовољни укидањем Херцег Босне. Дакле, ми смо отишли да сачувамо највише од онога што се може сачувати од Српске. Морам да признам, било то некоме мило или не, да је то учињено у највећом могућој мери уз залагање Србије и државног руководства тог времена. Нисмо знали да ћемо примити ударце неких тешких губитака: Сарајева које је било под контролом или у саставу Српске, постављања коридора за Горажде и изузимања Брчког и његово подлегање арбитражи, која је била уговорена без нашег знања. 

ГЛАС: Какве су биле прве реакције након тих сазнања? 

ЛУКИЋ: Јавност највише занимају контакти са Слободаном Милошевићем. Нисам присуствовао ниједном састанку с њим. С њим су били покојни Момчило Крајишник и Никола Кољевић те Алекса Буха, али потпуно верно могу да посведочим да су били веома изненађени када смо последњег дана, када је требало парафирати споразум, сазнали за та три болна губитка. Сат пред парафирање, када смо сазнали за та три губитка, сви смо били као у рингу са Мајклом Тајсоном. Заиста је то било страшно осећање које је свакога од чланова делегације обузело и држало нас је доста дуго. Нарочито је било тешко у повратку. Одмах смо били одведени у Добановце на састанак са Милошевићем, који се плашио сличног сценарија какав је био са Венс-Овеновим планом и није допустио да делегација оде у Пале, већ је тражио да Караџић и Плавшићева дођу на састанак. Ми смо полако долазили себи и увиђали да је у том часу, с обзиром на доста исцрпљене снаге војске, упадање Хрватске и њене војске на подручје Српске, тешке последице санкција Србији, то било највише што се могло добити. Да је то тако доказује и незадовољство Хрвата. Подсећам да је тадашњи председник муслиманско-хрватске федерације, односно ФБиХ Крешмир Зубак одбио да потпише споразум и његове анексе, пре свега, алудирајући или још тачније противећи се постојању Републике Српске, као једне од две целине БиХ. 

ГЛАС: Дејтонски споразум је званично потписан 14. децембра у Паризу. Да ли су до тога, на српској страни, ствари полако долазиле на своје, а тиме и, како кажете, свијест да је извучен максимум у преговорима? 

ЛУКИЋ: Сви смо почели сагледавати ситуацију у правом облику, јер је борба која је трајала до парафирања споразума, а што је значило и успостављање мира, односно завршетак војних акција, утицала на то да почнете реалније сагледавати ситуацију. Адреналин борбе за опстанак полако престаје и види се да је то заиста највише што се у том тренутку, то је моје мишљење, могло добити. То мишљење су полако прихватали и други, уз жал за Сарајевом, делом код Горажда и што је Српска де факто подељена територијално на два дела, јер смо знали да са исходом арбитраже за Брчко неће све бити како треба. Да је требало да буде како треба, арбитраже не би ни било. 

ГЛАС: Ипак, чињеница је да Српска и данас највише брани Дејтонски споразум и Анекс 4, који је Устав БиХ? 

ЛУКИЋ: То је тачно и то потврђује да је већина народа у Републици Српској и задовољна оним што је Дејтон донио 1995. године. Народ је схватио да се више није могло добити и да је од тада Република Српска прихваћена као таква, у том територијалном облику, уставном уређењу, али је чињеница и да су и Хрвати и муслимани, послије тога Бошњаци, били незадовољни свако на свој начин. Муслимани јер никад нису одустали од плана унитаризације и централизације БиХ и неће ни одустати. То свима треба да буде јасно. За њих су Срби и Хрвати уљези у БиХ, да ту немамо шта да тражимо те да нисмо аутохтони и да сва права припадају њима. Хрвати су постојали с временом све незадовољнији због положаја у Федерацији, јер су видели да су на неки начин преварени, насамарени и то је утицало на покушаје да се БиХ правним функцијама појача. То су радиле САД протеклих година и западноевропске земље, полазећи од погрешног става да су Срби у БиХ потпуно слуђени политиком Милошевића, јер да су Србија и он били мирнији, ми бисмо разумели да смо "Босанци" или "Бошњаци" и да ту нашу заблуду треба елиминисати те нас вратити на прави курс или како то данас млади кажу на фабрично подешавање. Међутим, то је темељна грешка, јер између ове три групе постоје разлике и свака жели да одржи идентитет, аутономију. Та погрешна политика је довела до одузимања надлежности и пребацивања са ентитета на БиХ. То је чињено насиљем те се и дошло у ову ситуацију да се жели повратак ономе што је Дејтон словом и душом, јер слово изражава душу једног закона и оно што је у његовима анексима. 

ГЛАС: Често се поставља питање како је могуће да неко ко тврди да заступа демократију, људска права и владавину права дозволи такво насиље над једним међународним споразумом какво су чинили високи представници. Како Ви то објашњавате? 

ЛУКИЋ: Знате како, људима са Запада су пуна уста речи "владавина права" и "правна држава". Они, наравно, те речи користе када њима одговара. Енглези, као нација која сматра да ради све и све оправдава, данас ће рећи да је нешто црно, вечерас да је бело, само ако им одговара. Иза тога вероватно понајвише стоји европска политика редефинисања онога што је донио Други светски рат. То је почело разлагањем Совјетског савеза, Чехословачке и Југославије. У том покушају да се ствари врате историјски уназад, нису нашли друго решење осим да држе БиХ на окупу, али на начин да она не може да буде држава. Може да опстане као држава само ако су ове три групе равноправне у свему, без обзира на њихову бројност. Ако се сада Бошњаци, алијас муслимани, позивају на своју бројност, зашто нису дали да та бројност надвлада у Југославији па да се референдумом становништва, без обзира на националну припадност, одлучи да ли ће опстати Југославија. Све је противречно и мене таква политика заиста не изненађује. Она не води рачуна о праву, већ се поводи интересима и неким рачуницама које често ни сам не могу да разумем. 

ГЛАС: Колико је и коме данас у интересу да опстане Дејтонски споразум? 

ЛУКИЋ: То је у највећем интересу Републике Српске. Бошњацима није, а није делимично ни Хрватима, који би хтели своју територијалну, политичку јединицу у којој би могли да заштите свој идентитет и аутономију. То је, на то, питање најкраћи одговор. Српска је највише заинтересована за очување Дејтонског споразума, који гарантује опстанак БиХ и за анулирање целог низа деловања која су противна Дејтону и која су чинили високи представници и такозвани Савет за имплементацију мира. 

ГЛАС: Доста полемика има када се дискутује о поништавању одлука високих представника. Која је адреса за то - Парламентарна скупштина БиХ, Савјет за имплементацију мира, Савјет безбједности Уједињених нација или нека друга? 

ЛУКИЋ: Свих брига би нас решило да то уради нови високи представник, али не видим да је то могуће. Савет за имплементацију мира не видим као орган који то хоће и може, а уз то није политички легитиман да одлучује о ситуацији у БиХ у којој су, дајући тзв. бонска овлашћења, увели ванредно стање. У некада некој паметној будућности то би могао да буде Савет безбедности у сарадњи са властима у Српској, ФБиХ и на нивоу БиХ. Други начина не видим, тако да преостаје статус кво или договор Српске и Федерације кроз органе БиХ. 

ГЛАС: Значи једини излаз је унутрашњи договор? 

ЛУКИЋ: Тиме бисмо решили међусобне проблеме. Они се своде на то Бошњаци признају постојање Републике Српске и њену трајност. Видите, када је реч о Блиском истоку велика већина проблема потиче из тога што цео низ арапских земаља не признаје Израел као државу. Они који су га признали, су ушли у мирнију фазу односа. Бошњаци не признају Српску. Сетите се само назива. Држава БиХ иако се тај назив не користи за БиХ ни у Уставу, затим да постоји мањи и већи бх. ентитет, затим се каже да није делегација Српске била у Дејтону него паљанска група и тако даље. Бошњаци морају да схвате да не могу ништа да ураде својом нумеричком већином и када прекину везе са активним исламистичким терористичким организацијама.

Дипломирани новинар. У редакцији „Гласа Српске“ ради од фебруара 2009. године. Ужа област унутрашња политика.

Све вијести аутора →

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.