Ко црта линије моћи на новој геополитичкој шаховској табли

На Блиском истоку и у источном Медитерану више се не гради безбједност око једног великог покровитеља. Регионалне силе настоје да истовремено имају више партнера, војних опција и стратешких излаза. Управо зато два догађаја која су на први поглед одвојена – јачање војне сарадње Израела, Грчке и Кипра и нови одбрамбени споразум Турске, Саудијске Арабије и Пакистана – треба посматрати као дијелове истог процеса.

Али та два троугла нису исте природе. Израел, Грчка и Кипар граде безбједносну мрежу усредсређену на источни Медитеран и у великој мјери обликовану турским фактором. Турска, Саудијска Арабија и Пакистан, с друге стране, повезују простор од Анадолије преко Персијског залива до јужне Азије. Један троугао јача положај у стратешком басену, други проширује безбједносну сарадњу преко више региона.

Израел, Грчка и Кипар договорили су крајем 2025. план војне сарадње за 2026, који обухвата заједничке активности, обуку, састанке војних штабова и стратешке консултације. Није ријеч о класичном војном савезу са аутоматском обавезом ступања у рат, али три државе институционализују безбједносну сарадњу у источном Медитерану. Само неколико мјесеци касније, 7. августа, Турска, Саудијска Арабија и Пакистан потписали су у Меки одбрамбени споразум према којем се оружани напад на једну од три државе третира као напад на све. Турски министар спољних послова Хакан Фидан оцијенио је да је механизам суштински сличан принципу колективне одбране из члана 5 НАТО-а. Значај ових споразума, међутим, није само у ономе што пише у њима. Важније је шта откривају о региону у којем државе све мање вјерују да ће једна сила моћи или жељети да гарантује њихову безбједност у свакој будућој кризи.

Важна лекција

Рат у Гази био је једна од кључних тачака прелома. Из њега је израстао шири регионални сукоб који је захватио Либан, Сирију, Ирак, Јемен и Црвено море, док су директни сукоби Израела и Ирана показали колико брзо локална криза може прерасти у регионални рат. За арапске монархије Залива то је била важна лекција. Модерна војска, скупо америчко наоружање и савезништво са Вашингтоном не значе да је критична инфраструктура аутоматски заштићена од ракета, дронова и других асиметричних напада.

Још важнија лекција стигла је са мора. Напади на поморски саобраћај показали су да регионална безбједност више није одвојена од глобалне економије. Угрожавање Црвеног мора, Баб ел Мандеба или Ормуског мореуза не производи посљедице само у Ријаду или Техерану, већ и у Европи и Азији. Тако су источни Медитеран, Блиски исток и јужна Азија почели да се посматрају као повезани стратешки простор. У исто вријеме расте неизвјесност у погледу обима и трајања америчких безбједносних гаранција.

То не значи да су САД напустиле регион. Промијенила се, међутим, рачуница регионалних сила. Оне све мање желе да њихова безбједност зависи од претпоставке да ће САД у свакој будућој кризи прискочити у помоћ.

Ријад и политика

У средишту те промјене налази се Саудијска Арабија. Ријад није окренуо леђа Вашингтону, нити има интерес да то учини. Америчка војна технологија, обавјештајне способности и политичка тежина и даље су важан дио саудијске безбједности. Промијенила се, међутим, стратегија. Ријад више не жели да један однос буде темељ цијеле безбједносне политике. Продубљује односе са Кином, задржава блиске везе са САД, јача војну сарадњу са Турском и ослања се на дугогодишње партнерство са Пакистаном. Саудијска Арабија жели америчку војну моћ, кинеску економску снагу, турског регионалног војног партнера и пакистанску војну тежину – без потребе да се опредијели само за један центар моћи.

Ту се појављује и важан парадокс. Ријад истовремено јача војне везе са Турском и Пакистаном, док могућа нормализација односа са Израелом остаје једно од кључних питања блискоисточне дипломатије. Саудијска Арабија није затворила врата Израелу, али нормализацију повезује са палестинском државношћу и ширим рјешењем палестинског питања. Зато саудијска политика није избор између Израела и Турске, САД и Кине или Ирана и арапског свијета. Ријад настоји да буде актер који сарађује са свима, али стратешки не зависи у потпуности ни од кога.

Турска и двије мреже

Ако постоји држава која повезује двије нове безбједносне мреже, онда је то Турска. Она је чланица НАТО-а, али истовремено гради сопствену регионалну мрежу. Сарађује са Пакистаном и Саудијском Арабијом, док је у дугогодишњем спору са Грчком и Кипром и све критичнија према Израелу. Зато је немогуће разумјети израелско-грчко-кипарску сарадњу без турског фактора. Јачање те сарадње Анкара може посматрати као потенцијално јачање система одвраћања на свом јужном и западном стратешком ободу, чак и када тај систем није формално усмјерен против ње.

Грчка развија све дубље војне односе са Израелом, док Кипар због свог положаја има посебан значај у источном Медитерану. На другој страни, Анкара сада има сопствени троугао са Саудијском Арабијом и Пакистаном. Ту, међутим, почиње најважнија разлика у односу на класичне блокове. Турска и Саудијска Арабија имају интерес да очувају економске и дипломатске односе, Турска остаје чланица НАТО-а, а Ријад не напушта партнерство са Вашингтоном. Зато нови споразум није доказ да се регион подијелио на двије стране. Он је прије показатељ да Турска жели да сопствену безбједност не заснива само на НАТО-у, док Саудијска Арабија жели да своју не заснива само на САД.

Иран и равнотежа

У тој једначини Иран остаје најважнија самостална варијабла. Техеран Саудијску Арабију види као регионалног конкурента, Израел као директног противника, а Турску као сусједа, економског партнера и ривала за утицај. Двије земље се такмиче у Сирији, Ираку и на Кавказу, али сарађују у трговини, енергетици и дипломатији. Зато Анкара не жели да њен нови механизам са Ријадом и Исламабадом аутоматски постане анти-ирански блок. За Техеран је важно шта ће се догодити са његовом досадашњом регионалном мрежом. Годинама је градио утицај преко партнера и оружаних група у Ираку, Либану, Сирији и Јемену. Ако та мрежа ослаби, Ирану остаје мање простора за пројекцију моћи ван сопствених граница. Нови аранжмани зато могу подстаћи Иран да се још више ослони на сопствене ракетне и дронске капацитете, дипломатију и односе са Кином и Русијом. Али ни ту нема класичног блока. Кина и Русија могу бити важни партнери Ирана, али ниједна није преузела обавезу да уђе у директан рат због Техерана. У томе се види једна од суштинских карактеристика новог поретка: државе могу бити партнери у једном питању, а ривали у другом.

Географија и безбједност

Тек када се у слику укључе енергенти и трговина, постаје јасно зашто географија ових партнерстава има толики значај. Источни Медитеран, Црвено море, Персијски залив и Индијски океан дио су једног од најважнијих система енергетских и трговачких коридора на свијету. Од Ормуског мореуза, преко Аденског залива, Баб ел Мандеба, Црвеног мора и Суецког канала, па до источног Медитерана, протеже се стратешки лук којим се повезују произвођачи енергената са европским и азијским тржиштима.

Зато питање ко обезбјеђује те правце више није само питање војне безбједности. Оно је и питање цијене нафте и гаса, сигурности снабдијевања, трошкова транспорта и стабилности глобалних ланаца снабдијевања. Саудијска Арабија зато не штити само своју територију, већ и способност да извози енергенте. Турска, контролом Босфора и Дарданела, држи једну од кључних веза Црног мора са Медитераном и Европом. Грчка и Кипар налазе се на другом крају тог ширег система, у простору који добија све већи значај за енергетске и транспортне везе.

То не значи да су војни споразуми направљени због гаса. Енергетски интереси сами по себи не објашњавају нову безбједносну архитектуру, али без њих није могуће разумјети зашто контрола ових простора има значај који превазилази њихове националне границе. Посебно је важно Црвено море. Оно је карика која спаја Медитеран са Индијским океаном. Сваки већи поремећај може продужити транспортне руте, повећати трошкове осигурања и транспорта и посредно утицати на цијене енергије и робе. Војна стабилност зато све више постаје предуслов економске стабилности.

Кина, Индија и коридори

Кина не мора бити члан ових војних аранжмана да би имала интерес у њиховом развоју. Њој је прије свега потребна стабилност коридора којима енергенти и роба из Залива стижу према Азији. Пекинг зато настоји да повећа економски и дипломатски утицај, али без преузимања комплетне улоге америчког безбједносног гаранта.

Индија је у још сложенијем положају. Са Саудијском Арабијом и УАЕ има снажне економске односе, али је Пакистан њен непосредни геополитички конкурент, док је Кина њен главни стратешки ривал. Зато споразум потписан у Меки има посљедице које далеко превазилазе Блиски исток.

Пакистан излази на Арапско море, Саудијска Арабија на Црвено море и Персијски залив, а Турска повезује Црно море, Медитеран, Европу и Блиски исток. Ријеч је и о положају уз коридоре којима се крећу енергија, роба, капитал и стратешки утицај. Било би, међутим, погрешно Блиски исток представити као једноставну подјелу на "израелски" и "турско-саудијско-пакистански" блок.

Постоји читав низ држава које настоје да сачувају простор између различитих центара моћи. Уједињени Арапски Емирати најбољи су примјер. Абу Даби има снажно партнерство са САД, дубоке економске односе са Кином, развија односе са Индијом, блиске везе са Саудијском Арабијом и односе са Израелом. Сличну, али специфичну улогу има Египат. Он контролише Суецки канал, има једну од најјачих армија арапског свијета и налази се на споју Медитерана, Црвеног мора и Блиског истока. Зато се утицај више не гради само кроз војне савезе, већ и кроз луке, енергетске пројекте, транспортне коридоре, инвестиције и дипломатска партнерства.

Европа и Америка

Ова промјена директно се тиче и Европе. Грчка више није само јужна чланица ЕУ и НАТО-а. Њен географски положај омогућава јој да буде војна платформа, енергетска капија и важна транспортна тачка. Кипар је све значајнији за источни Медитеран, док Турска контролише Босфор и Дарданеле и представља једну од главних веза Европе са Црним морем и Блиским истоком.

За Европску унију то отвара питање шире од односа са Турском или Израелом – питање стратешке аутономије. Ако Европа жели да буде мање зависна од једног снабдјевача енергијом, једног транспортног правца или једне велике силе, мораће да има већи утицај на простор кроз који пролазе нови енергетски и трговачки коридори.

Источни Медитеран зато све више постаје дио европске безбједносне политике, а не само далека блискоисточна тема. Из свега тога, међутим, не треба закључити да су САД изгубиле Блиски исток. Америка и даље има најмоћнију војну инфраструктуру и највећи капацитет пројекције силе у региону. Промјена је у нечем другом: регионалне силе све мање желе да претпоставе да ће Вашингтон у свакој будућој кризи преузети исти степен ризика као оне саме.

Амерички интереси су глобални, а Вашингтон истовремено мора водити рачуна о Европи, Русији, Кини, Индо-Пацифику и Блиском истоку. Зато Турска жели да буде више од НАТО савезника, Саудијска Арабија више од америчког безбједносног партнера, Израел жели већу стратешку дубину, Грчка настоји да географски положај претвори у стратешку предност, а УАЕ да остану мост између различитих центара моћи.

Логика новог свијета

Због свега тога било би погрешно говорити о стварању два нова чврста блока. Турска не жели раскид са НАТО-ом. Саудијска Арабија не жели раскид са САД. Пакистан не жели да постане продужена рука било које блискоисточне силе, док ни Египат ни УАЕ немају интерес да буду увучени у конфронтацију која би им ограничила дипломатски маневар.

Оно што настаје много је сложеније – систем преклапајућих партнерстава. Држава може бити амерички савезник и кинески економски партнер. Може сарађивати са Израелом, а истовремено имати добре односе са арапским државама. Може бити чланица НАТО-а и истовремено градити сопствени регионални безбједносни механизам. То је логика мултиполарног свијета: не нужно свијета без савеза, већ свијета у којем су савези мање чисти, а интереси промјењивији.

Такав систем може повећати стабилност. Ако потенцијални агресор зна да напад на једну државу може активирати више партнера, цијена сукоба расте. Али исти систем носи и ризик шире ескалације. Што је више безбједносних веза, већа је могућност да један локални инцидент покрене ланац реакција. Најопаснија је ситуација у којој једна страна своје одбрамбено јачање види као припрему друге за напад. Тада настаје класична безбједносна дилема: једна држава се наоружава јер се осјећа угрожено, друга то тумачи као доказ сопствене угрожености и одговара новим наоружавањем. Тако савези створени да спријече рат понекад могу постати дио механизма који повећава ризик од њега.

Нема тајног плана

Зато иза нових споразума не стоји један тајни план који повезује Израел, Грчку, Кипар, Турску, Саудијску Арабију и Пакистан. Постоје различити интереси који се у појединим тачкама преклапају. Израел тражи већу стратешку дубину. Грчка жели да ојача положај у односу на Турску и постане важна енергетска и транспортна тачка Европе. Турска жели већу стратешку аутономију. Саудијска Арабија жели безбједност за свој развојни пројекат без зависности од једног гаранта. Пакистан жели да своју војну тежину претвори у стратешки капитал. Иран покушава да очува регионални утицај, Кина тражи сигурне трговачке и енергетске коридоре, док САД настоје да задрже водећу позицију уз већи степен одговорности регионалних партнера. Зато се не ствара један нови поредак, већ нова равнотежа у којој се војна моћ, енергија, трговина и контрола коридора све више преплићу.

Од источног Медитерана преко Суеца и Црвеног мора до Персијског залива и Индијског океана више се не гради један савез против другог. Државе граде сопствене мреже како би имале више партнера, више опција и мање зависности од било ког једног центра моћи. И управо је то суштина промјене. Нови поредак не настаје рушењем старих савеза, већ њиховим преклапањем. Војна моћ више није одвојена од енергије, трговине и контроле стратешких коридора. Она постаје дио исте геополитичке рачунице.

Од савеза до оружја

Нова безбједносна партнерства све мање се задржавају на политичким декларацијама. Грчка је у јулу одобрила куповину израелског вишеслојног система противваздушне одбране вриједног до 3,5 милијарди евра, док Атина и Тел Авив развијају сарадњу у противдронској одбрани и сајбер-безбједности. Сличан процес сада почиње и на другој страни. Споразум Турске, Саудијске Арабије и Пакистана предвиђа заједничке војне вјежбе на копну, мору, у ваздуху и сајбер-простору, као и сарадњу у области беспилотних система, електронског ратовања, вјештачке интелигенције и заједничке производње наоружања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.