Борис Петровић, најбољи учитељ у бањалучкој регији, открива када дјеца највише уче

БАЊАЛУКА - Учитељу Борису Петровићу из Основне школе "Милан Ракић" у Карановцу уручена је награда "Исаија Митровић" за најбољег учитеља бањалучке регије за 2026. годину, као признање за његов рад у којем подстиче креативност и повезивање знања код ученика.

За "Глас Српске" казао је да признање представља велику част и потврду да се свакодневни, тихи рад види и цијени.

- Посебно ми је драго што награда долази од Друштва учитеља Републике Српске, од људи који добро познају одговорност и љепоту позива. У њој препознајем и труд мојих ученика, подршку њихових родитеља, колега и школе, као и повјерење Стручног актива разредне наставе - навео је он.

Сматра да добар учитељ данас мора познавати струку, али и пажљиво читати потребе дјетета.

- Учитељском позиву привукла ме могућност да свакодневно пратим како дијете расте, осамостаљује се и открива сопствене способности. Учитељ је уз дијете док оно учи да постави питање, сарађује, прихвати грешку, ријеши сукоб и преузме одговорност. Та цјеловитост посла за мене је и највећи изазов и највећа привилегија. Потребни су му емпатија, стрпљење, досљедност и спремност да стално учи. Дијете најбоље напредује када се осјећа сигурно, прихваћено и поштовано, али и када зна да постоје јасне границе и очекивања - казао је Петровић.

Настоји да настава буде активна и повезана са стварним животом, полазећи од појава из природе и предмета и проблема који дјеца могу да истраже.

- Користимо огледе, моделе, рад у пару и групи, истраживачке задатке, драматизацију, ликовно изражавање, читање и разговор. Дио наставе реализујемо и изван учионице, јер двориште или парк могу постати одлична лабораторија - појаснио је он.

Највише уче када сами дођу до одговора

Наводи да пажњу дјеце најлакше задржава када знају зашто нешто уче и када у том процесу имају активну улогу.

- Час често започињем необичним предметом, кратким огледом, фотографијом, питањем без одмах понуђеног одговора или ситуацијом из њиховог живота. Када дијете може да претпостави, испроба, погријеши, разговара и дође до закључка, радозналост се природно буди. Важно је и да задаци имају одговарајућу мјеру изазова. Дјеца постепено уче да истрају и када задатак тражи вријеме и напор. Осјећај да се њихова питања озбиљно схватају често су снажан мотиватор - истакао је Петровић.

Појаснио је да пад мотивације може бити посљедица неразумијевања градива, страха од грешке, поређења са другима, породичне ситуације, умора или осјећаја да дијете не припада групи.

- Најприје покушавам да утврдим шта се крије иза промјене. Зато разговор водим мирно и насамо, без етикетирања и журбе да понудим рјешење. Ако је потребно, укључујем родитеље и стручну службу школе. Најважније је да ученик осјети да га нисмо свели на оцјену и да његова тренутна тешкоћа није коначна слика његових могућности - рекао је учитељ.

Како каже, паметни телефони и друштвене мреже могу бити користан извор информација и средство за стварање, али без мјере лако расипају пажњу.

- Кратки садржаји навикавају дијете на брзу смјену подражаја па му је теже да дуже чита, слуша саговорника или истраје у сложенијем задатку. Дјеци је потребна дигитална писменост, да провјере извор, препознају непримјерен садржај, заштите приватност и комуницирају одговорно. У настави технологију користим намјенски и временски ограничено, када она стварно доприноси задатку - објаснио је он.

Зашто је важно повезивање предмета

Према његовом искуству повезивање предмета је веома важно, јер дјеца свијет не доживљавају подијељен на наставне области.

- Када посматрамо биљку, истовремено користимо језик да је опишемо, математику да мјеримо и поредимо, природу и друштво да разумијемо услове раста, ликовну културу да уочимо облик и боју, а дигиталне алате да документујемо процес. Такво учење има јаснији смисао и дуже се памти. Циљ је да ученик препозна гдје му знање користи - казао је он.

Петровић наводи да учитељ у оквиру наставног програма има простор да бира методе, материјале и организацију рада.

- Добро питање, предмет из природе, једноставан оглед или промишљено организован групни рад често су довољни да час добије другачију динамику. Највеће препреке су недостатак времена за припрему, административне обавезе, бројност одјељења, неједнаки материјални услови и притисак да се садржаји обраде брзином која не одговара сваком дјетету - навео је он.

Дјеца уче и учитеље

Учитељи данас истовремено одговарају на веома различите образовне, развојне и емоционалне потребе ученика.

- У истом одјељењу могу бити дјеца којој је потребан додатни изазов или која имају потешкоће у учењу или комуникацији, као и дјеца која носе бриге из породичног окружења. Потребни су бољи услови за рад и савремени материјали. Једно од важних питања је и очување достојанства и угледа просвјетних радника. Зато је значајна иницијатива осам струковних удружења из РС за измјену Кривичног законика да би просвјетни радници били препознати као лица која обављају послове од јавног значаја и добили снажнију правну заштиту - казао је Петровић.

Истиче да су га ученици научили да добар план часа мора имати простор за њихово питање.

- Научили су ме и да пажљивије слушам, јер иза кратког одговора, немира или повлачења често стоји потреба коју дијете још не умије да изрази. Од њих сам научио и да кажем: "Не знам, хајде да истражимо" - рекао је Петровић.

Казао је да би волио да дјеца из његове учионице понесу осјећај да вриједе и да се њихов глас чује.

- Желим да знају да грешка није разлог за стид, него информација која нам показује шта још треба да научимо. Важно ми је да развију радозналост, истрајност и храброст да поставе питање. Волио бих и да памте да је школа била мјесто у којем су се осјећали сигурно да покушају - истакао је он.

Порука младим колегама

Младим колегама би поручио да не покушавају одмах да буду савршени.

- Пронађите сопствени учитељски глас, сачувајте радозналост и не заборавите да тражите подршку када вам је потребна. Овај позив тражи много, али пружа ријетку прилику да из дана у дан видите како нечије знање, самопоуздање и човјечност расту - закључио је Петровић.

Иновацијама у настави до значајних признања

Борис Петровић је током досадашњег рада добио више значајних признања.

- Посебно издвајам прву награду на конкурсу за најбољу педагошку иновацију у разредној настави "Димитрије - Мита Чипчић" у Новом Саду. Добитник сам и признања најиновативнији наставник у Босни и Херцеговини у категорији учитеља разредне наставе за 2025. годину, као и трећег мјеста на конкурсу "Аплауз за наставника" Републичког педагошког завода Републике Српске 2026. године. Важна су ми и књижевна признања за кратку причу и прозу, јер писање и наставу доживљавам као блиске области - нагласио је он.

Књига "Завичајни мук"

Књига "Завичајни мук" настала је из љубави према завичају, крајишком селу, људима, обичајима и вриједностима које су обликовале генерације.

- Ријеч је о мојој првој књизи, збирци приповједака у којој сам настојао да кроз судбине обичних људи прикажем радости, туге, али и снагу. Књига је посвећена мом оцу, због чега за мене има и посебну емотивну вриједност. Основна порука коју сам желио пренијети јесте да не смијемо заборавити људе и вриједности који су нас обликовали - навео је Борис Петровић.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.