Димитрије Симовић за “Глас Српске”: Музика је култура, а не додатак угоститељству

Бранислав Предојевић
Димитрије Симовић за “Глас Српске”: Музика је култура, а не додатак угоститељству

Извођење песама с албума “Премалим стварима” је мени најзабавнији и најсвежији део наступа. То су песме које смо направили са бубњаром Иваном Цветковићем који с нама свира од краја 2018. године и заиста је уживанција да ова постава изводи своје песме. Не кажем да је бенду мање стало до изведби песама с претходних албума, никако.

Рекао је ово за “Глас Српске” Димитрије Симовић, басиста и вокал бенда “Игралом”, једног од најзанимљивијих састава на регионалној сцени у посљедњој деценији, објашњавајући како су бенд али и публика реаговали на пјесме са новог, трећег албума под називом “Премалим стварима” током извођења уживо протеклих мјесеци. Након што је албум објављен крајем године дочекан је хвалоспјевима критике и све ширим кругом публике, али Симовић каже да у принципу на концертима не праве много разлике између старих и нових пјесама.

- Поред много људи који познају и помно прате “Играломов” студијски рад, чини ми се да у публици има људи који дођу доживети то концертно искуство и звучи им супер који год албум свирали, једноставно, то нешто што јесте “Игралом” (као живи и променљиви организам) и уткано је у све песме, с којег год албума оне биле - рекао је Симовић

ГЛАС: Једна константа у вези са каријером “Игралома” јесте то да се на новом албуму, као и на ранијим пројектима, од првог тона чује да је то исти бенд, али парадоксално поново не звучите као на претходна два студијска рада? Рекло би се да је ово хронично избјегавање класификација у фиоке на неки начин и суштинска есенција групе?

СИМОВИЋ: Управо то, ово се лепо надовезује на мој први одговор. “Игралом” је интенција и приступ, стил и манир. Тако да “Игралом” себи допушта и блуз и реге, рок и психоделију, етно и инди алтернативу, али није заправо ништа од тога на начин на који се ти жанрови прототипно репрезентују. Мислим да ми не знамо своју песму двапут исто одсвирати, слично да, исто не.

ГЛАС: Када се већ држимо каријере, појава “Игралома” на домаћој рок сцени свакако је била за многе неочекивано изненађење, посебно што је бенд настао у Нишу, изван тзв. главних музичких центара. Како је дошло до споја Вас, Младена Марјановића и првог бубњара Марка Томовића и колико је управо та издвојеност од сцене допринијела управо таквом звуку?

СИМОВИЋ: Младен и ја смо сарађивали већ, познавали се и дружили, али идеја да засвирамо заједно била је његова.

Заправо, он је имао идеју да радимо афрички звук. Ја сам на то одговорио како сам знао и настала је прва песма “Хаос”, током џема у једном дневном боравку. Младен је предложио и да позовемо Марка те смо се окупили у нишком клубу “Фидбек” и засвирали као да се знамо 100 година. Убрзо потом смо снимили демо ЕП и одмах затим и албум “Погрешна познанства”.

Занимљиво је да “Игралом” није био део колектива, неког уметничког покрета у којем се на колективном нивоу разрађивао кључ, баш смо се држали по страни и рокали по свом истражујући музику света. Наш специфични звук, усвираност и Младенова познанства као дугогодишњег тонца “Горибора” и сувласника нишког клуба “Фидбек” донела су нам пуно наступа и прочуло се за нас.

ГЛАС: Бенд је имао неколико промјена на бубњарској столици, али други албум “Суноврат”, рађен уз помоћ Криса Екмана, дефинитивно вас је позиционирао на регионалној рок сцени, уз веома добре реакције критике и публике? Колико се “Игралом” тим албумом дефинитивно искристалисао као ауторски бенд и направио озбиљан искорак из статуса андерграунд култа према широј публици?

СИМОВИЋ: Мислим, тај албум није суштински рађен с Крисом Екманом. Крис је био више као неко пријатељско ухо. Поред њега, такво ухо су били и други нама блиски људи, али чак и пријатељска сарадња с њим одјекнула је у нашим медијима, иако нас “Глитербит” у коначници није узео као своје издање јер нисмо били стабилан бенд. Марко Томовић је изашао из бенда, улетео је Дарко Урошевић, пријатељски заиста и пуно нам је помогао да се одржимо у животу својим апсолутно професионалним приступом, али то није било направљено да траје. Тако је дошло до тога да ја питам свог старог и страшно драгог пријатеља Ивана Цветковића Ившија да нам се придружи и хоп, ето ти савршеног бубњара за “Игралом”, који је подигао причу на вишу лествицу и супер нам је заједно. Сваки албум до сада нам је донео неки искорак ка публици, иако би било чудно рећи да смо и са једним искочили из андерграунда. Свакако, у праву сте, “Суноврат” је направио промену тиме што је у Хрватској био проглашен најбољим регионалним албумом 2018. године.

ГЛАС: Пауза до новог албума “Премалим стварима” потрајала је пет година, али чекање се изгледа исплатило.

Нови бубњар и нова палета звукова у изразу бенда је доста комуникативнија и отворенија, или је то само субјективни слушалачки утисак?

СИМОВИЋ: Ма Иван је невероватно инспиративан музичар и унео нам је свежину, нови звук (а задржао добар део старог). Унео нам је ваздуха у песме и сада долази до изражаја колико лепо и прецизно знамо да грувамо јер су аранжмани усмерени ка наглашавању тога. Ивши има искуства у класичној музици и експерименталном џезу тако да нам је то отворило нека врата.

ГЛАС: Са друге стране, колико се мијењате када Димитрије Симовић постане Димитрије Димитријевић, кантаутор, доста сведенијег и огољенијег израза у односу на “Игралом”. Дјелује да уживате у обје улоге, али постоји ли страх од подијељености музичке личности?

СИМОВИЋ: Никако не постоји страх од подељености личности, ја се изражавам кроз једну плејаду бића, да парафразирам највећег хрватског песника. Иако сигурно има мало преклапања гледе мог изражаја и у једном и у другом бенду, мислим да су различитости и те како уочљиве што мени оправдава њихово супостојање. Уживам, и те како!

ГЛАС: У овом моменту мало је музичара који уз свој статус могу с више права ставити ознаку регионални/балкански умјетник, па из те перспективе човјека са обје стране границе и пређеном километражом/искуством, како Вам дјелује регионална музичка сцена?

СИМОВИЋ: Оптимистичан сам у погледу уметника, песимистичан сам гледе сцене. Сцена, по мом мишљењу, има и “физичку сцену” за презентацију свог рада, а ми живимо у регији где је све више извођача, а све мање простора за изведбу. Овим апелујем на министарства свих чланица бивше државе Југославије (за почетак) да субвенционишу своје клубове, храмове културе, да омогуће размену бендова кроз учествовање у продукцијским трошковима и тако даље, знали би шта им је чинити да им је стало. Е па, ја вас путем “Гласа”, између осталог, молим да почнете да бринете за тај аспект друштва и коначно, признате музику као културу, а не као весели додатак угоститељству!

ГЛАС: За крај какви су Вам конкретни планови када је музика у питању и шта публика може очекивати од Вас у свим реинкарнацијама до краја ове године?

СИМОВИЋ: Тренутно радим на неколико представа/перформанса, за шта је заслужан мој драги пријатељ и врсни драматург Еспи Томичић. Завршио сам скор за представу “Бродови од папира” коју је написала Ема Климан, режирао ју је Габријел Лазић, а продукцију је радило Истарско народно казалиште. Имам још неколико пројеката са стране, али отом потом. Што се Димитријевића игрупе “Игралом” тиче, идемо даље, али полако - 2023. је била веома плодна и интензивна.

Релације

ГЛАС: Бенд данас егзистира на релацији Загреб - Ниш, колико је то компликовано за функционисање и како уопште стварате као група у практичном смислу?

СИМОВИЋ: Заправо, бенд тренутно функционише на релацији Загреб - Београд - Крагујевац. И не питајте како, али некако иде, ха-ха-ха.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана