Марко Јанкетић: Ја припадам умјетности, то је моја мисија

Осим гостовања на овом глумачком портрету, гдје је са бројном публиком подјелио своја размишљања о глуми и важним улогама, Јанкетић се налази и у улози жирија на овом фестивалу.

Претходни гост ове трибине у петак је био Љубомр Бандовић. Као дјете глумаца Мише Јанкетића и Свјетлане Кнежевић, Марко је од малена, како признаје, био инфициран глумом.

Одрастао је позоришту, односно практично два позоришта - „татином“ ЈДП-у и у „мамином“ Позоришту на Теразијама. Глума је била његов избор, јер је још као дјете пожелио да се игра до краја живота. „Посебно сам као клинац уживао када су се радили љетњи пројекти, фестивали „Будва град театар“ или „Барски љетопис“.

Онда глумци дођу са својим породицама и будемо заједно на мору мјесец, два, док се спрема и игра представа“, објаснио је млади Јанкетић. „Тако сам се једног лета у Улцињу први пут заљубио са 5 година, и то у Катарину Гојковић.

И сећам се да сам једино са Мишом Жутићем хтео да идем у дубоко, јер нисам знао да пливам“, откривао је детаље свог безбрижног детињства талентовани глумац.

Први пут је „лептириће у стомаку“ изазване позоришним узбуђењем, осетио када је као 12-годишњак добио прву улогу у представи „Башта сљезове боје “ према делу Бранка Ћопића, у режији Милана Караџића у Малом позоришту „Душко Радовић“ у којој је играо са оцем. „Мени се то много допало.

Прво ме је било стид да признам да желим да се бавим глумом. Онда сам у средњој школи, на првој или другој години, рекао тати да желим да пробам да упишем глуму, а он ми је одговорио: „Па ти сине ништа ниси читао, ти не можеш да будеш глумац“. Одмах сам из наше библиотеке, која је огромна, јер је мој отац прије глуме студирао књижевност, узео „Чаробни брег“ Томаса Мана, јер сам чуо за ту књигу у филму „Ми нисмо анђели“, приповедао је јунак разних серија. „Прочитао сам 7 страница, ништа ми није било јасно и оставио је.

Онда ми је тата дао прво Чеховљеве приповјетке, па кратке приче Џека Лондона и тако сам кренуо“, открива Јанкетић. Период студирања на Академији умјетности у Новом Саду, у класи Бориса Исаковића, памти као нешто најљепше у животу. Улоге су се ређале, од споредних, али врло важних, попут оне у представи „Тартиф “ од Молијера, у режији Егона Савина, коју игра од 2008. до данас у ЈДП-у. Истиче и ролу Вулета милиционера у „ Клаустрофобичној комедији“ Душана Ковачевића, редитеља Дарка Бајића у Звездара театру, као и Рупрехта у комедији „Разбијени крчаг“ (ЈДП), у режији прерано преминулог уметника Игора Вука Торбице. „После те представе сам постао члан ансамбла ЈДП-а.

Са Игором Вуком Торбицом сам пре тога радио „Покојника “. Одмах сам видео да имам посла са позоришним генијем. И онда ме је позвао да играм Рупрехта, улогу која мени по хабитусу уопште није припадала“, искрен је био стални члан ЈДП-а. „И ми смо то радили, и радили и није ишло. И онда 10 дана пред премијеру, стицајем околности, имали смо шесточасовну пробу Торбица, Јована Гавриловић и ја, и онда смо решили лик и све је коначно село на своје место.

Он је био редитељ светског калибра“, са сетом је причао Јанкетић о трагично настрадалом пријатељу и колеги, који је изгубио живот у јуну 2020. године. Јанкетић је издвојио и своју улогу у представи „Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића, у режији Јагоша Марковића, такође на сцени ЈДП.

„То је значајна представа за мене и овај период мог живота у коме сам у потрази за неким својим истинама. Тумачим лик Филипа Трнавца, занесењака, који не жели да пристане на сурову стварност Другог светског рата. Има једна дивна реченица са којом се увек поистоветим, па ми заигра брада сваки пут када је изговорим: „Ја у стварност не могу да уђем сам, ја у њу могу уђем само са својом уметношћу којој припадам“. И то је истина. Ја умјетности припадам, то је моја мисија“, анализирао је своје уметничко биће. Није могао да се одлучи које улоге су му омиљене у каријери свог оца Мише Јанкетића. „Највише волим његову улогу мог тате. А волео сам да га гледам у кабареу „ 011 “ Моме Капора, а када сам био клинац и у улози кардинала у „ Три мускетара“, издвојио је син две улоге свог чувеног оца.

„А најдраже ми је било када смо на нашем имању, па се моја сестра и ја ушушкамо под његов вунени џемпер, гледамо у месец, а он нам прича неке страшне приче. И ми осећамо мирис уштипака или палачинки из кухиње, које наша мама спрема“, евоцирао је успомене.

Млади Јанкетић је открио да му је омиљена домаћа ТВ серија „Сиви дом“, у којој је такође играо његов отац. Од актуелних ангажмана, Марко Јанкетић је снимио 5. сезону крими серије „Убице мог оца“, која ће од јесени и зиме кренути да се приказује, а јунак је и ситкома „Три мушкарца и тетка“ од преко 100 епизода.

На све то, од сутра креће са снимањем серије „Бунар“, чији је сценарио написао његов колега - глумац Игор Ðорђевић, главни јунак ове ТВ приче.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.