Мирјана Ђурђевић, књижевница, за “Глас Српске”: Нису нам потребни спољни непријатељи, умијемо све сами

 Казала је то књижевница Мирјана Ђурђевић у разговору за “Глас Српске” говорећи о новом роману “Мица, Београд и одвратни Британац” који се бави Београдом након Другог свјетског рата, а у тим редовима наилазимо на бројне занимљиве ликове, али и на причу о Резолуцији Информбироа, о Голом отоку и о још много тога.

- “Мој” Београд који добро памтим, негде од почетка шездесетих, нестаје. Најбоље памтим седамдесете, када се пуно и паметно градило. Осамдесетих сам већ радила у Урбанистичком заводу и сведочила зачецима онога што данас називамо “инвеститорски урбанизам” у најгорем смислу те речи. Тада је то још било наивно, али мени већ превише, из тог доба потичу моје професионалне фрустрације које су завршиле преласком у просвету, а касније у роману “Џакузи у лифту”. Интересантно, тај роман се по ко зна који пут понавља уживо како у Београду падне нека јача киша - додала је она.

ГЛАС: Мица Ђурђевић у Вашем новом роману “Мица, Београд и одвратни Британац” живи у доба након Другог свјетског рата у Београду. Зашто сте се баш опредијелили за овај историјски период? Знамо да о њему није много писано, али шта Вас је привукло тим годинама српске историјске и политичке сцене?

ЂУРЂЕВИЋ: “Мица…” је некаква врста наставка романа “Каја, Београд и добри Американац” написаног пре 13 година. Због тога је овде епилог “Каје” поновљен као пролог – да подсети старе читаоце где смо Мицу оставили 1946, а упути нове у Мицину предисторију. Тај период непосредно после ослобођења одиста није нашао место у савременој књижевности, осим у траговима, код Селенића и Велмар Јанковићеве, а мене је лично одувек интригирао. Искрено, и зажелела сам се Мице. Има додуше пуно романа који се баве ИБ, али су сви идеолошки обојени, овако или онако. За мене то није истинска слика живота у једном времену, из њих се не може ништа научити о приватном животу тихе и огромне већине људи за које су и последице ратних разарања и нагла и неочекивана промена друштвеног поретка биле мање-више споредна тема. Главна је била како преживети и снаћи се у новим околностима. Утолико ми је истраживање за овај роман било најтеже до сада. Објективних писаних извора нема, као ни “живих језика”, очито сам се касно сетила да пишем о томе. Штампу сам читала између редова, присећала се по нечега што су ми бабе и деде причале, читала “Службене гласнике”, законе, прописе… И негде остала помало незадовољна тиме колико сам сазнала.

ГЛАС: Да ли је одвратни Британац из наслова можда метафора за однос Велике Британије према Србији или је алузија на нешто друго ?

ЂУРЂЕВИЋ: Није ми то била намера, али, у праву сте, роман се може и тако читати. Нисмо баш имали среће са Енглезима. С друге стране, не знам ко је са њима имао среће. Мој јунак, Лоренс Дарел, у том часу само нижеразредни дипломата, а тек будући велики писац, одиста је из дубине душе мрзео Београд и Београђане. О томе сведоче бројна писма која је слао пријатељима, тако да се његов фикционални лик може читати и као нека моја мала приватна и закаснела освета. Чак ми ни то није била намера. Просто, нашао се на погрешном месту у погрешно време. Дешава се то у животу, па може и у романима.

ГЛАС: Занимљиво је како нам књиге омогућавају путовање кроз вријеме. Понекад нам се учини да смо неке ствари које нам се дешавају већ некад раније доживјели. Како посматрате проток времена и то да нам се многи догађаји понављају?

ЂУРЂЕВИЋ: Пошто ме “проток времена” већ и лично дотиче, превише ми је доживљене историје за само један живот, могу само да закључим да је наша цивилизација прилично глупа и надобудна јер није савладала вештину да на грешкама учи. Колико год технологија напредовала, људски род назадује дотле да се већ гађа и убија виртуелним каменим секирама. О правим и да не говоримо.

ГЛАС: С обзиром на то да живимо у вријеме бурних дешавања на политичкој сцени, јесте ли размишљали да напишете књигу смјештену у новију историју? Или је можда поступак смјештања ликова у прошлост слика оног што нам се дешава у садашњости?

ЂУРЂЕВИЋ: Сваки од мојих романа са детективком Харијетом смештен је у последњих двадесет година и бави се неким од друштвених проблема који ме је лично дотицао или иритирао у време када сам га писала. Корупција у здравству, јавашлук у управљању урбаном инфраструктуром, потрага за ратним злочинцима… да не набрајам. Данас је све то претворено у један огроман, свеобухватан проблем у коме се више не зна ко пије, а ко плаћа, све да сам стоглава аждаја не би ми успело да га сложим у једну сувислу причу. Зато је се не дотичем, само је трпим, као и сви остали.

ГЛАС: Како гледате на жанр кримића у данашњој књижевности и како посматрате његову популарност у свим временима?

ЂУРЂЕВИЋ: По теорији, кримићи имају највећу популарност у срединама у којима је правда достижна. Писац је разоткрио злочинца помоћу детектива, полиције, добрих момака и девојака сваке врсте па читалац који се бави постављеном загонетком на крају осећа олакшање и задовољство. И сама сам као врло млада пуно читала кримиће, забављала се и веровала да је правда достижна. Одавно их уопште не читам, глупи су ми и досадни. А за мене се често говорило, и говори, да пишем кримиће. Ваљда због детективке Харијете, која је то уистину била само у првом роману “Убиство у Академији наука”. Разним смо се злочинима и “злочинима” бавиле она и ја, али никада нисмо стигле до разрешења из правих кримића - злочинац је раскринкан и добиће правичну казну. Ради се, дакле, о некаквом “хиперреализму” везаном за наше подручје, а не о класичном кримићу. Овде сви знамо и ко су лопови, и ко су убице, силоватељи, сецикесе… али катарза изостаје. Искрено, не знам колики су тиражи кримића код нас. Уколико су заиста јако популарни, вероватно још има наивних људи.

Хумор

ГЛАС: Лијечи ли хумор ране нашег доба?

ЂУРЂЕВИЋ: Мојим читаоцима изгледа да помаже, иначе их ваљда не бих имала. Уосталом, не умем друкчије него да се смејем. Да сам скроз озбиљна, до сада бих сто пута пукла од муке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.