Милан Јовановић, писац, за “Глас Српске”: Обични људи, а не владари, су прави јунаци историје

Дуго сам вагао тражећи погодан објекат који ће се наћи у центру таквих догађања. Икона Богородице коју је по предању апостол Лука иконописао у првом веку се у одређеном тренутку сама наметнула.

Рекао је ово за “Глас Српске” писац Милан Јовановић, један од најчитанијих домаћих аутора у области историјског романа, објашњавајући зашто је за централни лајтмотив свог романа “Богородичине сене” изабрао икону Богородице, предмет око којег се плету људске судбине вјековима и на различитим дестинацијама.

Аутор, који се прославио романима “Туђи животи” (2021), “Пламен свијеће” (2020), “Стаклена мастионица” (2015), “Књига правила” (2017), “Теодора” (2013) каже да се у случају његовог новог романа сама наметнула.

- Прича која прати њено путовање кроз време и бројне дестинације на којима је боравила је сама по себи инспиративна и оставља простор за велики број прича са елементима трилера. Зашто кажем да се икона Богородице, коју једни називају Филермосом, а други Путеводитељком, сама наметнула? Зато што сам кренуо да напишем само једну приповетку, која је требало да опише једну епизоду из узбудљиве историје ове иконе. Пишући је схватио сам да је она оно за чиме сам трагао централна оса романа који сам наумио да изнедрим - додао је Јовановић.

ГЛАС: Роман почиње у Ефесу у првом вијеку, потом се радња сели преко Египта и Византије у Русију, да би стигла до Србије и Црне Горе и завршила у Канади. У сваком од 19 поглавља причу износи друга личност. Колико је било захтјевно ускладити толико локација и карактера те задржати дух епохе, али приближити језик романа модерном читаоцу?

ЈОВАНОВИЋ: Ако се определите да пишете роман са историјским садржајем морате рачунати са озбиљним временом које ћете морати да издвојите за проучавање извора. “Богородичине сене” су специфичан роман, где је за свако поглавље требало проучавати изворе који су припадали различитим временским епохама, географским поднебљима и различитим културама. За поједина од деветнаест поглавља сам морао да издвојим више времена него у неким другим приликама за читав роман. Наравно да је увек тешко наћи праву меру да бисмо дочарали дух тих давно прошлих епоха. Кад говоримо о језику тога времена, долазимо до посебно осетљивог питања које је данас актуелно. Разноразни критизери, који немају шта да замере вашем делу, најчешће нађу за сходно да вам као замерку ставе да вам језик није довољно примерен тамошњем времену. Сигурно да није! Ако би неко од писаца успео да дијалоге напише језиком којим је говорено у давно време, они би били неразумљиви читаоцима па нам не би остало ништа друго него да их преведемо. Наравно, морамо водити рачуна да нам се не поткраде какав модеран термин.

ГЛАС: У вези са самим иконама вођени су велики сукоби унутар раног хришћанства, чији су се мотиви често поклапали и са политичким интересима свјетовних владара. Налазимо се на страни која је иконе прихватила, али судећи по Вашем роману дјелује да бисмо били на великом губитку да нисмо?

ЈОВАНОВИЋ: У другом поглављу романа апостол Текла, на питање апостола Луке зар она није изричити противник икона, одговара да у принципу јесте, али да се повлачи пред чињеницом да људи лакше примају веру кад виде него кад чују. У једном тренутку те борбе која је трајала неколико векова противници икона су преовладали. Да се ствари касније нису промениле ми не бисмо данас били ускраћени само за лепоту тих дела, већ би изостала и наша сазнања о појединим битним историјским догађајима, као и о начину живота у појединим епохама.

ГЛАС: Колико Вам је додатни мотив био што у домаћем жанру историјског романа теме са хришћанским мотивима нису биле честе, као да постоји одређена врста отпора да се писци дохвате духовних тема у историјском контексту?

ЈОВАНОВИЋ: Писати роман са средњовековном тематиком, а немати бар покоји лик у мантији је у најмању руку неозбиљно. Црква је у то време била уткана у сваку сферу живота, док су монаси представљали истинске носиоце друштвеног просперитета.

ГЛАС: Важимо за простор са “вишком историје”, али жанр историјског романа се сводио на спорадичне радове неколико аутора. Посљедњих година то се полако мијења, али и даље реализам доминира над темама, посебно оним из даље прошлости. Колико је ту у занатском смислу сам жанр био изазов за писање, а колико су други фактори одређивали скромност овог одјељка српске литературе?

ЈОВАНОВИЋ: У ранијим временима наша књижевност је заиста имала незнатан број аутора који су се хватали у коштац са историјским темама. Поред Настасијевића и Баранина тек понеко би се усудио да нешто литерарно напише о прошлости. Онда се осамдесетих година прошлог века појавио Ненадић који је нашој књижевности даривао неколико одличних историјских романа. У задње време се ситуација поправила. Већи број писаца се бави овим жанром. Имамо рецимо Мирјану Митровић, коју сматрам врхунским писцем и Радослава Петковића, чији је роман “Савршено сећање на смрт” право ремек-дело. Свакако је и време које историјски роман тражи да одвојимо за проучавање грађе утицало на то да се појединци држе подаље од ових тема. Не кажем да кад пишемо о данашњим догађајима нема проучавања. Рецимо док сам радио на “Стакленој мастионици”, који је класичан савремени роман, морао сам да се удубим у генетски инжењеринг, медицину, али сте ослобођени изучавања људске свакодневице, а то је домен где се писцима историјских романа најлакше поткраду грешке. На крају да бисте писали историјске романе, морате да волите историју!

ГЛАС: У Вашем случају тема, посебно из средњовјековне Србије, никад није мањкало, чак се може рећи да чине скоро пола Ваше библиографије. Шта је неког ко је правник по струци привукло књижевности, посебно историјском и темама које су некако остале потиснуте из жиже интересовања домаћих романописаца?

ЈОВАНОВИЋ: Од дванаест романа које сам до сада објавио пет су искључиво историјски, док у скоро свим осталим кокетирам са историјским темама. И неке моје приповетке се дешавају у далекој прошлости. То је некако природан ток догађаја. Рано сам научио да читам и пишем и увек сам нешто пискарао. Са пет година сам водио дневник, први роман, који хвала Богу нисам објавио, завршио сам већ у седмом разреду. Са друге стране наша средњовековна историја је рано постала предмет мог интересовања и увек сам је проучавао из хобија. Долазак у Немачку, и година забране рада, коју сам имао на почетку, били су судбоносни да почнем озбиљно да пишем. Док је супруга била на послу, ја сам морао нечим да се бавим. Написао сам и објавио свој први роман “Монах” и тако пробудио своје стваралачко надахнуће.

ГЛАС: Колико је током писања историјских романа тешко разграничити научне чињенице и фикцију, колику слободу писац може себи да дозволи, а гдје мора поштовати факте?

ЈОВАНОВИЋ: Готово у свим мојим историјским романима главни ликови су обични људи, а не владари, нити високи достојанственици, односно познате историјске личности. То ми даје прилично простора за фикцију, али без обзира на то “рам слике” мора да постоји. Познати историјски догађаји и друштвене прилике који су се одигравали на датим просторима у одређено време свакако ограничавају моју машту кад креирам животе својих јунака.

ГЛАС: Живите у иностранству годинама, колико је било тешко од првог романа “Монах”, дуго писаног, а објављеног 2002. године, стићи до статуса писаца који објављује за “Лагуну”, најагилнијег издавача на српском језику и писца који је јако читан код публике?

ЈОВАНОВИЋ: Тешко! Живот у дијаспори је камен који виси око врата свакоме ко се латио пера. Ни читаоци, а још мање критичари, нису спремни да вас прихвате. Гледају на вас као неког ко пише из забаве и обести, уз обавезну предрасуду да то нема квалитет. Уз све то ја нисам имао никог утицајног у свету литературе ко би стао иза мене. Пробијао сам се сам и то је био мукотрпан и дуг процес. На почетку сам издавао у малим тиражима у “Чигоји” и Медијској књижари “Круг”. Тек 2010. години, кад ме је открио наш еминентни критичар Јован Зивлак, ствари су кренуле набоље и изашао сам из анонимности. Издао сам неколико књига код њега у Новом Саду, што ми је отворило врата Српске књижевне задруге, најстарије издавачке куће на Балкану. Књиге које су ми издали су ме препоручиле “Лагуни”, највећој и најприсутнијој кући на овим просторима, у коју је заиста тешко ући. Морам да истакнем да сам коначно имао и среће, јер сам за уредника добио Дубравку Драговић Шеховић, која одлично разуме моја стремљења, због чега је са њом велика привилегија сарађивати. Остаје жал што су неке одличне књиге које сам написао на почетку попут “Монаха”, “Ратника” и “Теодоре” остале анонимне. Надам се да ће се у неко догледно време створити услови да се понове њихова издања. У склопу ове приче о мом кретању кроз књижевну сцену свакако су вредни помена и преводи мојих романа на бугарски. Људи из издавачке куће “Факел” из Софије су “Богородичине сене” публиковали на бугарском непуних шест месеци после појаве романа у нашим књижарама. Био је то већ трећи превод мојих романа на језик наших источних суседа. Бугарски песник Рајчо Русев је пре овог превео и моје романе “Теодора” и “Стаклена мастионица”, који су у Софији угледали светлост дана 2014, односно 2020. године.

ГЛАС: Божић је један од најрадоснијих празника у хришћанству, шта бисте пожељели читаоцима “Гласа Српске” и бројним поклоницима Ваше литературе?

ЈОВАНОВИЋ: Пре свега добро здравље и унутрашњи мир, па затим и економску стабилност и наравно доступност пуно добрих, нових књига.

Читалац

ГЛАС: Који су Вас аутори обликовали као младог писца, а које данас са дугогодишњим ауторским искуством волите прочитати и шта Вам је посебно привукло пажњу?

ЈОВАНОВИЋ: Моје стваралаштво су највише обликовали Селенић, Тишма и Ненадић, јер сам их највише читао током средње школе, када сам формирао свој пре свега читалачки укус. Од наших писаца највише волим да читам Светлану Велмар Јанковић, Радослава Петковића, Виду Огњеновић, Владу Арсића. Наравно ту су Бора Станковић и Меша Селимовић, које сматрам највећим у нашој књижевности које ће тешко ико икад превазићи. Од страних аутора волим да читам Елиф Шафак, Амина Малуфа и Орхана Памука.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.