Михајло Орловић за "Глас": Писање је начин живота, а не ствар инспирације

Пет књигa je објављенo ове године, али нису настале ове године. Оне су плод вишедеценијског рада, новинарских путовања, биљежака и рукописа који су стрпљиво чекали свој тренутак. Новинарство ме је научило да свакога дана записујем оно што живот доноси, а књижевност да тим записима дам трајнији смисао.

Рекао је ово за"Глас Српске", Михајло Орловић коментаришући излазак своје четири књиге у једној години, што је ријеткост и за ауторе који не славе 50 година рада попут њега. Како овај искусни новинар, публициста и писац истиче, стваралачка енергија није ствар година него радозналости, а све остало је начин живота.

- Стваралачка енергија не долази из година него из радозналости. Док год човјек има потребу да поставља питања, да слуша људе и открива свијет око себе, имаће и о чему да пише. За мене је писање начин живота, а не повремена инспирација. Зато и данас, послије педесет година новинарског и књижевног рада, осјећам исту радозналост с којом сам написао своју прву репортажу, рекао Орловић.

ГЛАС: У књизи "Трагом легенди" кроз спој прозе и новинарства спајате лични доживљај, народна предања, легенде и умотворине, оживљавајући заборављене приче и мјеста нашег поднебља. Колико је било тешко направи дефинитивни избор из Вашег богатог новинарског опуса?

ОРЛОВИЋ: Новинарски живот на терену оставља много више материјала него што једна књига може да прими. Критеријум није био само "занимљивост приче", него њена унутрашња тежина и способност да пређе границу репортаже и постане литература. Бирао сам оне приче које су већ у себи имале легенду, чак и када су настале као чиста чињеница. Тражио сам тренутке у којима се документ и предање додирују. Трудио сам се да документ постане литература, а да истина остане нетакнута.

ГЛАС: У књизи на један аутентичан начин чувате народни језик усмене традиције, "живу ријеч", која је вјековима чувала нашу баштину и културу у животу, али је у књижевном облику нашег времена постала све рјеђа, као да је постала сметња у свој тој поплави модернизма и глобалних технолошких језика "врлог новог свијета"?

ОРЛОВИЋ: Јесте потиснута, али није нестала. Жива ријеч се повукла пред брзином и технолошким језиком, али она и даље постоји у селима, у породицама, у старим казивачима. Моја намјера није била да је "сачувам" као музејски експонат, него да је вратим у књижевност као природан израз. Ако изгубимо ту ријеч, губимо и начин на који смо мислили. Оне најбоље дочаравају историјску епоху, а тексту дају озбиљан тон.

Не треба претјеривати. То би онда значило чежњу за прошлим временима и показивање неке језичке супериорности. Ако се користи без јасног разлога, текст постаје извјештачен, крут.

ГЛАС: Генерално, провели сте пола вијека у новинарству и то углавном на терену. Колико је тај занат, некад јако цијењен, данас јако деградиран, обликовао Ваш књижевни израз, прецизније чиме је новинарство обогатило Вашу литературу, а шта сте морали гурнути у други план како не бисте били новинар у књижевности?

ОРЛОВИЋ: Новинарство ме научило дисциплини, прецизности и поштовању чињенице. Али ме је књижевност научила да та чињеница није крај него почетак. У књигама сам морао да одбацим журбу и актуелност као главни циљ. Новинар мора да објасни, писац да ослушне оно што није речено.

ГЛАС: За разлику од књиге "Трагом легенди"  у књизи кратких  прича "Путовање по киши" могло би се рећи да идете трагом трагедија којих нажалост у историји Вашег родног краја није мањкало. Колико сте стоги према читаоцима који се сретну са овим Вашим кратким причама?

ОРЛОВИЋ: Нисам строг, али нисам ни утјешан. Живот тих људи није био утјешан, па не би било поштено да их у књижевности "ублажим". Писање о Подгрмечу носи обавезу да се страдање не естетизује, него да се исприча достојанствено. Читалац ту није посматрач, него свједок.

ГЛАС: "Путовање по киши" није само путовање кроз простор, већ и кроз унутрашњи свијет човјека. Шта за Вас симболизује киша и зашто је постала насловни мотив књиге?

ОРЛОВИћ: Киша је граница између спољашњег и унутрашњег свијета. Она брише трагове, али истовремено открива оно што је било скривено. У мојим причама киша је и сјећање и заборав, и чистоћа и немир. Зато је постала насловни мотив – она увијек нешто испире, али никада све.

ГЛАС: "Легенде" говоре махом о даљој прошлости, а "Путовање" о  човјеку новијег доба, прецизније, двадесетог вијека. Да ли сматрате да су људске дилеме данас суштински исте као и прије неколико вијекова?

ОРЛОВИЋ: У суштини – јесу. Технологија мијења околности, али не и основне страхове, љубави и моралне изборе. Човјек и даље стоји пред истим питањима: шта је правда, шта је вјера, шта је губитак, шта је смисао. Само су сценографије различите.

ГЛАС: У већем дијелу Вашег опуса природа није само позадина, већ готово равноправан лик. Колико пејзажи Крајине обликују Ваше писање?

ОРЛОВИЋ: Крајина није позадина него темељ. То је простор у коме природа говори једнако као и људи. Шуме, ријеке, брда, све то улази у реченицу, чак и када није директно поменуто. Писац из таквог простора никада не пише без пејзажа у себи.

ГЛАС: Ових дана изашла је и Ваша књига поезије "Кошуља од унутрашњег платна" у којој једна поема носи наслов "Реквијем за поезију". Да ли поезија стварно спремна за реквијеме или ће она ипак преживјети све књижевне и културолошке промјене?

ОРЛОВИЋ: Поезија нема ни прошлост ни будућност. Она је настала у освит човјечанства и траје док год човјек има потребу да именује оно што не може другачије да каже. Данас је проблем што је, уз лакоћу објављивања, нестало много критеријума. Свако може постати пјесник ако има новца да штампа књигу или профил на друштвеним мрежама. Зато није угрожена поезија, него вриједност поезије. Покварили су је и сами пјесници јурећи за непоновљивошћу, штуром оригиналношћу, неуротичним јадиковкама, покајничким исповијестима…

ГЛАС: На чему тренутно радите и да ли читаоци могу ових дана очекивати промоције актуелних дјела?

ОРЛОВИЋ: Радим на причама које се баве људима "између времена" – онима који су остали између старог свијета и овог данашњег. У штампи су моја нова два романа "Живот у сликама", у којем пратим живот једног сликара, као и роман "Без адресе", чији је поднаслов "Авантуре јунака књиге с кољена на кољено". Главни јунак је рођен давно, он живи, влада, убијају га, али га прича оживљава и тако све до данашњих дана. Поред тога, биљежим материјал за једну књигу записа која би могла да буде наставак мог дугог новинарског пута. А читаоци ће о новим промоцијама бити на вријеме обавијештени, чим рукопис добије свој коначни облик.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.