РЕЦЕНЗИЈА Марли: Једна љубав (2024): Ни Боба ни Вавилона VIDEO

Бранислав Предојевић
РЕЦЕНЗИЈА Марли: Једна љубав (2024): Ни Боба ни Вавилона VIDEO

Холивудски талас биографских филмова о музичким звијездама не показује знаке јењавања. Како једна музичка звијезда заврши свој биоскопски живот, друга га почиње и не треба имати илузија да ће бити другачије док је год ова врста филмова профитабилна за продуценте.

Тако је рецимо филм “Марли: Једна љубав”(Marley: One Love) посвећен икони реге музике Бобу Марлију, завршио биоскопску дистрибуцију и кренуо у стриминг, иако би судећи по поменутом биопику боље било да је Марли остао непознат музичар на Јамајци, поштедио би нас мучења у биоскопу, а себе бламаже од стране продуцената и властитих насљедника. Наиме, снимање биопика ове врсте, претворило се у једну врсту нерјешивог избора, да ли тражити сагласност насљедника ауторских права на музику или снимати филм по сопственој визији без њихове дозволе.

У првом случају то се обично сведе на строги креативни назор, који доводи до уљепшане и безличне визије умјетника, који је тема филма, док је у другом случају прављење биографског филма без његове музике равно комерцијалном самоубиству.

У случају филма “Марли: Једна љубав”, продуценти филма били су његова породица тј. супруга Рита и синови, заједно са Бредом Питом и након првих 15 минута филма, у којима Марлија видимо као хуманисту и добротвора који жели само мир и љубав свом сиромашном острву, јасно је да је режисер Реиналдо Маркус Грин (аутор сасвим солидне филмске биографије “Краљ Ричард” , о Ричарду Вилијамсу, оцу тениских легенди сестара Вилијамс) ангажован да одради задатак на сету, а визију филма препусти оном ко плаћа музику. Укратко, у овом случају добили смо Марлија као јасан, готов и до савршенства доведен маркетиншки производ, по жељи насљедника ауторских права његове музике,  а не као човјека од крви и меса, талентованог самоуког генија који је направио музичку и духовну револуцију својом умјетничком визијом.

Филм почиње од једног кључног момента његове каријере, покушају да организује мировни концерт 1976. године на политички дубоко подијељеној Јамајци, када је он већ глобално афирмисани музичар, па Марли (Кингсли Бен-Адир,) жели да искористи свој утицај и организује концерт на којем ће народ позвати на мир и јединство. Међутим, два дана прије свирке долази до напада у којем он бива лакше, а његова жена Рита (Лашана Линч) и менаџер Дон Тејлор (Ентони Велш) теже рањени, због чега се породица дијели, јер Рита одлази у САД, а Боб у Лондон ради снимања новог албума “Егзодус”, који ће винути његову каријеру у звјездане висине.

На страну, што је сама стварност прилично изврнута у корист филмске фикције (што је легитимно право умјетника), проблем је што у новој варијанти, након поменутог напада, Боб приказан као живи светац, толико досадан и неувјерљив било коме ко је чуо више од једне његове пјесме, а камоли публици, која је годинама пратила његову каријеру. У овој ретушираној породичног биографији, он просто речено нема мана и слабости, дубоко је посвећен само музици, супрузи, дјеци и растафаријанству, што је прича у коју тешко да би повјеровао и мали Перица, а камоли неко ко се детаљније бавио Марлијевим животом и каријером, пуној бурних момента, ванбрачне дјеце и уличних обрачуна.

Видљиво је то у самом сценарију (Грин, Теренс Винтер, Зак Бајлин и Френк Фловерс),  који се толико оптеретио у труду својих аутора да нам прикаже “доброг Боба” да је попуцао по шавовима и скренуо у конфузију због сталних флешбекова, митских цитата и религиозних визија, заборављајући да нам доноси причу о стварном човјеку, али и визуелном изгледу филма, чије агресивно свијетле и гламурозне боје дјелују увјерљиво онолико колико је увјерљива црно-бијела фотографија, којој је накнадно компјутерски додата боја. Да буде горе, оно што је ауторски тим од старта жртвовао у корист циља приче о Бобу, каквог породица жели за “публику нове генерације”(цитат насљедника), глумачки ансамбл додатно је разводнио својим промашеним кастингом и неувјерљивом глумом, од самог Бена Адира који више изгледа као реге манекен него као човјек који је одрастао на улицама Кингстауна, до остатака екипе која рутински покушава да безуспјешно оживи декламоване дијалоге о љубави, Јаху и осталим општим мјестима реге музике.

Тешко је схватити гледајући овај филм, због чега је Боб повео свој рат против Вавилона, када је он, његова породица и сви сарадници били тако фини и добри људи. Могао је мирно да свира и пјева знајући да ће једног дана његова жена, дјеца и унуци, ради своје користи, испричати своју верзију његовог живота и дјела у којој, нажалост нема Боба, ни Вавилона, већ само добре пјесме које смо могли чути са плејера или интернета и не губити 107 минута свог времена гледајући конфузну рекламу по имену “Марли: Једна љубав”.

 

Оцјена 2

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана