Помоћ злата вриједна

Ведрана Кулага Симић

Свакоме од нас с времена на вријеме затреба помоћ. Некада већа, некада мања. Некоме повремено, а некоме стално.

Дјеца са потешкоћама у развоју заслужују посебно мјесто у друштву. Не јер се понекад и за њих каже да имају посебне потребе, већ зато што они и јесу посебни. По многим стварима, а понајвише по души и духу који имају.

Руку на срце, протеклих година су направљени одређени кораци како би постали равноправни чланови овог нашег малог друштва, али има ту још доста посла и што прије почнемо сви заједно да га одговорније и озбиљније радимо, прије ћемо и успјети. На срећу и задовољство свих.

И то, као и све остало у животу, долази из куће. Сви родитељи морају своје школарце научити да њихови другари из школских клупа са потешкоћама у разреду нису никакви предмети за исмијавање и збијање шала, да то нису “болесне” особе, већ дјевојчице и дјечаци којима треба само мало више како би се укључили и испратили наставу у омјеру у којем им је нека виша сила дала по рођењу. Или касније.

Колико им пуно значи искрена и топла помоћ вршњака и осталих са којима дијеле школске радости и муке, толико им, с друге стране, у зависности од степена потешкоћа са којима се боре, значи и треба стручна помоћ особа које су спремне да им безрезервно помажу да се уклопе у друштво, да знају да и они имају своје мјесто под овим небом, да су једнако вољени, па можда и више. Јер су посебни. Неискварени. Нема чистије душе и срца од њихових.

Али, не могу сами. Треба им помоћ. И ту помоћ морају добити од државе и од сваког појединца понаособ. Родитељи не могу сами да бију ту претешку борбу са вјетрењачама. И не требају.

Почетак сваке школске године редовно, уз сву радост што ће малишани и они мало већи поново видјети добро знане другаре или упознати нове, за родитеље доноси нову главобољу и стално питање - ко ће бити са њиховим узданицама и борцима када зазвони прво звоно? Да ли ће бити асистената или не? Да ли ће моћи да испрате наставу?

Недостатак асистената у редовном школовању један је од проблема за које је у Републици Српској потребно наћи, и то што прије, системско рјешење. Посљедњи подаци показују да ће у наредној школској години бити више новца за те намјене. Биће, али и то је симболично, а с друге стране, и поражавајуће јер је ријеч о малим износима, а превеликој одговорности. Надлежни то морају да схвате. То је само један од примјера неравноправности у овом друштву и доказ да дјеца и одрасли са потешкоћама у развоју морају да се махом боре сами. Као да им судбина није дала тешке, претешке битке од првог плача.

Проблеми са асистентима само су један у низу, а списак је, нажалост, подугачак. Веома често ни у систему ни у друштву нема разумијевања за њих. Свако од њих има једну жељу - да их воле, разумију, пруже руку, а не окрену леђа када им је потребно. Њима је и то довољно, а заслужили су највише. Јер су посебни.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана