Марија је у Будви на опоравку и Наташина мајка мора да путује код ње. Настаје панична трка с временом, Живана не може да дође себи, а кћерка јој поручује: "Маја је толико учинила за нас, а ти не можеш ни толико мало!." Пријетња да ће Марија умријети ако не оде, уплашила је Живану и она пристаје да иде
Временски је тјеснац, мајка је збуњена, али на захтјев кћерке, пакује се и лети из Рима за Београд, одакле сљедећим авионом наставља пут за Будву. Живана прича:
- A онда се десило нешто што ми ни дан-данас није до краја јасно. Силазим из авиона и у аеродромској згради видим једног црног младића како гледа у мене и преко мобилног телефона говори: "Жана стигла". Био је близу и добро сам чула, правећи се да га не примећујем. Помислила сам: "Боже, они ме већ прате, свуда око мене су мафијаши који су киднаповали моје дете и мучили Марију".
Уздрхтим, подигнем главу и наставим даље, као да ништа нисам приметила. Сада схватам д аје то био део плана којим ме је требало уверити да постоји та мафија, о којој су Марија и Наташа причале, како би ме по могућству, застрашиле. И успело им је.
Са Сурчина сам, првим летом, наставила према Тивту. Тамо су ме чекале Наташа и Марија. Тада сам по први пут видела Марију - живи костур. Била је пресамићена до земље, бледа и стварно сам помислила да сваког тренутка може да умре. Осетила сам велико сажаљење и бригу. Загрлиле смо се, а ја сам била пресрећна што сам успела да стигнем на време, да је видим пре него што умре. У том часу, страшно сам је волела и била јој неизмерно захвална за оно што сам мислила да је учинила за нашу породицу.
Представа је почела
Чим смо кренуле ка таксију, Марија се онесвестила! Представа је почела. Сада сам ја радила оно што је доскора радила Наташа "по Жаклинином налогу". Почињу моје велике муке. Од тада даноноћно бдим над Маријом, не раздвајам се од флаше воде из које је прскам, због честих несвестица, подмећем своје тело да се не повреди када падне, итд. Такве болове још нисам видела: то су бацања, трзања, хватање за главу, стомак. Наташа ме је упозорила да не смем да заспим, јер Марија може да умре у сну. Ја пођем да помилујем своје дете, а она се измакне:
- Мени је добро - каже ми грубо - сада је Марија најважнија! Немој више да ми прилазиш!
Ја тада, по први пут, почињем да слутим да са мојим дететом нешто није у реду, али касно.
Толико сам тада жудела за тренуцима среће са својим дететом, а већ ме је сустигла нова брига. Марија ми каже да је, док сам ја летела у Београд, једна група мафијаша отишла у Рим. Мимоишли смо се, малтене, у ваздуху. зато је било важно да у одређеном року стигнем у Београд, да ме не затекну када стигну у Рим. Даље ми поверава, да је друга група мафијаша остала у Београду и да сада траже мене, а не Наташу. Питам зашто мене?, а она наставља да су сазнали где су ми муж, син и снаја. Хвата ме паничан страх. Јављам мужу да не иду никуда. С друге стране, гледам ово "несрећно, несебично дете" како се превија у самртничким мукама и помислим да ћу због њене смрти имати посла са полицијом.
У том хотелу на Словенској плажи, Наташа и ја смо биле пријављене у једној, а Марија и њена комшиница Мара у другој соби. Наташа ми објашњава да је Марија са нама због тога што комшиница не сме да је види у боловима.
- Ти мораш да јој помажеш, а мени више немој да прилазиш! - понавља моја кћи.
Ја не могу да верујем, кренем да је загрлим, а она ме ошамари. забезекнем се, али ми Марија не да да предахнем: стално губи свест и понавља исту причу, која је као сцена из неког филма страве. Упркос свему, почињем да помало мотрим на Наташу и видим да и она истовремено страшно пати и са Маријом преживљава све болове.
И у свему томе, Марија се јавља телефоном баки у Београд и ја из разговора схватим да су у њеном стану у току велики радови, мајстори, молери, столари. Наташа ми, у једном од ретких тренутака када је разговарала са мном, објасни да су они били веома сиромашни, а сада је Маја почела да пише песме за Мериму Његомир и сина неке Жане, који пева у Бечу, а она живи у Риму. И пошто су те песме у Бечу постале хит, Марија је почела да зарађује. Због тога сада реновира стан и купује одећу... A ја мислим: "Јадница, сваког часа може да умре, а мора да брине да ли ће мајстори да ураде како треба и заврше на време."
Била сам убеђена да више неће видети Београд.
На мору смо заједно биле недељу дана. Онда оне оду из Будве - Марија авионом, Наташа возом - а мени кажу да останем још неко време, због оне групе мафијаша у Београду. Договорено је да ми Марија јави када буде безбедно. Оставиле су ме у једној собици, без иједног динара. После пет дана позовем Наташу, а она ми каже да се јавим Марији.
Додатне марке за рекеташе
Учиним тако, а она ми даје нови задатак - последња сума коју смо доставили за рекет није била довољна, морамо да додамо још 4,5 хиљаде марака, и то њој на руке, иначе све пропада. Ти мафијаши су већ били спремни да крену по мене, али их је Лидија задржала. То је нови лик који се појављује као преговарач између Марије и тих који нас пљачкају. Слушам сва избезумљена да се онај инспектор више није појавио, тако да смо сада остали без икакве заштите.
Предлажем јој да телефонира мом мужу у Рим, јер ја немам пара да платим разговор. Марија га позове, а он јој каже да нема више од кога да позајми, да смо дали све што смо могли и имали, и спусти слушалицу. Она, бесна, каже ми јетко да са њим не може да се разговара.
Сада ја кренем да "листам" пријатеље, зовем кума али нема шансе да он обезбеди новац у тако кратком року, тј. истог дана до вечери! Саопштила сам то Марији, а она мирно закључи да је онда све пропало. Обузме ме неописив страх. Никада се више нећемо видети. Све ће нас побити. Да сам имала оружје, мислим да бих се тада убила!
(Наставиће се)
