Ишчашени из реалности

Жарко Марковић
Ишчашени из реалности

Када је почео рат у Украјини, убједљива већина сарајевских политичара и медија ставила се на страну Украјинаца. Прелило се то и на обично становништво. Из Републике Српске, сасвим очекивано, стигли су гласови подршке Москви.

Када је почео рат на Блиском истоку, Палата Републике у Бањалуци засјала је у бојама израелске заставе, док су у Сарајеву организовани протести подршке народу у Гази. Када су у Америци одржани посљедњи избори, побједа Џозефа Бајдена прослављена је на улицама Сарајева, док су током кампање из Бањалуке стизале поруке подршке Доналду Трампу. Када је Приштина прогласила независност, у Сарајеву су хтјели да, без икакве дилеме, донесу акт о признању такозване државе Косово. Република Српска то није дозволила. Не дозвољава ни данас.

Сасвим је јасно да не постоји битан спољнополитички догађај, а да конститутивни народи и ентитети у овој земљи о томе неће заузети супротне ставове. И то је толико узело маха да данас постаје јасно да у већини тих случајева иза свега не стоји ништа друго него најобичнији инат. А од ината мало ко може да има користи.

А најмање земља као што је БиХ.

Сваки покушај нормализације односа у земљи осуђен је на пропаст већ деценију. Крајем прве и почетком друге деценије 21. вијека, међутим, ствари су биле, бар наизглед, нешто другачије. Био је то период смиривања тензија након што су завршене тешке политичке приче попут реформе полиције или уставних промјена. Стидљиво су почели да се чују гласови који су предлагали да бошњачки политичари дођу у Бањалуку на обиљежавање Дана Републике, а да Срби узврате “признањем” 25. новембра. Било је и вријеме, двије деценије су прошле од почетка рата, говорили су хроничари. А онда су измислили бијеле траке у Приједору, а Бакир Изетбеговић је затражио оцјену уставности 9. јануара. И све је отишло дођавола.

Зато данас све изгледа као да је 1992, а одговорност за атмосферу сносе ликови који причају исте приче као они прије три деценије. Свима су им уста пуна борбе за суверену, јединствену Босну, а сваким новим потезом чине све да земља у коју се заклињу не буде ни суверена, ни јединствена.

И то траје толико дуго да потези попут сусрета Дениса Бећировића и Жељка Комшића са Аљбином Куртијем, њихови самозадовољни осмијеси, поруке пуне флоскула изгледају гротескно.

Ишчашеност из реалности главно је обиљежје понашања сарајевских политичких елита без обзира на то која је странка на власти у ФБиХ. У једном ће увијек бити на истој страни. На страни Украјинаца, само зато што су Срби уз Русе, на страни Палестинаца јер, ето, Срби подржавају Израел. Много воле Бајдена јер су Срби уз Трампа, грле се и љубе са Куртијем јер је на челу квазидржаве на територији Србије. Никакве озбиљне политике ту нема. А ни државе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Има наде
Има наде
Трачак наде
Трачак наде
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана