Реквијем за дипломатију

Реквијем као вјерски обред, једнак опијелу у православаца, нешто је што би највише одговарало тренутним молитвеним потребама западне дипломатске праксе и (не)примјене међународног права. Ми православни још за своју међународну позицију и дипломатску праксу користимо молитву: “Господе, дај ми снаге да прихватим ствари које не могу да промијеним; Храбрости да могу да промијеним ствари које могу; а мудрости да могу да их разликујем.”

Највећи нам је проблем да разликујемо ствари на које можемо од оних на које не можемо утицати.

Реквијем у музици почиње драматично и једногласно, баш као што су то биле санкције против СРЈ 1992. године. Уводни текст тада донесене резолуције Савјета безбједности УН био је уједно и први улазни антифон међу формулама мисе за међународно право. Без покојног међународног права више ништа није исто, а политика Запада се води оном “кога нема без њега се може”.

Може им се

Бомбардовање СРЈ без мандата СБУН 1999. године оголило је сву бестијалност Запада. До тада је још неко и вјеровао да је остао бар трун части у међународним односима, савјест која те тјера да прије унилатералног потеза прибавиш мултилатералну подршку унутар тијела задуженог за свјетски мир. А он, свјетски мир, као једина препрека индустрији рата постао је нешто чега ћемо се са сјетом присјећати. Убили су га, бомбама, баш као и дипломатију.

А покојна дипломатија је имала француски шарм, отменост, правила протокола и етикеције. Данас, ријетко када чујемо “ваша екселенцијо”. Руку на срце, иза покојне дипломатије остало је јако мало њене дјеце, дипломата, да посједују фине манире, али и вјештине те витешке борбе. Умрла је и Конвенција о дипломатским односима, рођена у Бечу 1961. године. Сједињене Државе су се 2018. године повукле из Опционог протокола уз Конвенцију, који регулише рјешавање спорова, али то ни у ком случају не значи да оне више немају обавезу поштовања Конвенције.

Не поштују је

Правило које садржи одредба из члана 41. Бечке конвенције о дипломатским односима, оно на коме је почивао интегритет дипломатије прво је пало у борби за суверенитет држава: лица (дипломатски агенти и друга) која уживају привилегије и имунитете у складу са Конвенцијом, “дужна су да поштују законе и прописе државе код које се акредитује. Она су такође дужна да се не мијешају у унутрашње ствари те државе”. У томе широм свијета предњаче земље Квинте. Савеза пет држава унутар НАТО, савеза унутар савеза, Орвелових свиња, гдје у свијету равноправних има неко равноправнији од осталих. Италија, Њемачка, Уједињено Краљевство и Француска, баш као европска четири јахача апокалипсе уз свог владара САД, доносе све оно што по Светом писму пред посљедње дане долази. Смрт испред дипломатије, рат до посљедњег Украјинца, санкције и глад, преговора ни на видику. Зашто? Зато што индустрија рата није допустила преговоре. Не допушта ни договор три народа у БиХ, као лутку на концу држе Шмита, колонијалног управника, нотификованог њемачког дипломату. Тројка за Петорку није чак ни лутка, већ проста дворска луда која дође једном седмично код господара у амбасаду да га пита за његове жеље и покуша му поправити расположење наративом који само он воли да чује. На то се свела дипломатија Квинте, а и бошњачки политички дискурс. Мијешање страних дипломата у унутрашње ствари БиХ постало је општеприхватљиво, а штокхолмкси синдром политичког Сарајева који такво понашање подржава додатно урушава већ готово непостојећи суверенитет БиХ.

Дипломатија је мртва

Убила ју је Квинта! Савјет за имплементацију мира у БиХ или колоквијално назван ПИК именовао је за високог представника, управо захваљујући Квинти Кристијана Шмита. Да би именовање било правно ваљано, његов мандат је требало да потврди Савјет безбједности УН. То се није десило, а није ни први пут. Такву сагласност није имао ни Шварц-Шилинг, гле чуда и он је био Нијемац. Шта је то у њемачкој дипломатској пракси тако специфично да једино они, и то по други пут, шаљу свог човјека за колонијалног управника БиХ без легитимитета? Рецидиви прошлости, неоколонијалне амбиције? Биће да је само до међународног права и сестре му дипломатије, покој им души.

Шмит (ни)је дипломата.

У члану III фамозног анекса 10, који је високом представнику дао мандат само да тумачи мировни споразум, дата су иста права Канцеларији високог представника (ОХР) као и дипломатским мисијама, а у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима. Из те чињенице, а у наредним ставовима истог члана, високи представник, као и чланови особља из дипломатског статуса ОХР-а црпе свој дипломатски статус и имунитет, опет у складу са Бечком конвенцијом. ОХР има статус једнак статусу дипломатске мисије, високи представник има статус дипломатског агента нотификованог од стране ОХР-а, као и остало особље и чланови породице. Међутим Шмита није нотификовао ОХР, нотификовала га је њемачка амбасада. Он није дипломатски агент на служби у Канцеларији високог представника, већ у њемачкој амбасади. Он свој дипломатски статус не црпи из ОХР-а, јер му није потврђен мандат у СБУН, али га то не спречава да црпи моћ из подршке коју му пружа Квинта и свјесно узурпира мјесто високог представника, плешући по гробу међународног права и сестре му дипломатије (заједно са Квинтом).

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини је тешко повријеђен злоупотребама Квинте и тзв. високог представника, али још жив; одржава га у животу Република Српска, јер њено руководство једино “има храбрости да може промијенити ствари које може”.

А Босну и Херцеговину је на посебан начин посматрао Хенри Кисинџер, посљедњи из генерације дипломата са интегритетом и вјештином. Издахнуо је истовремено с настанком овог текста. Придружио се дипломатији, са којом и за коју је живио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.