Горан Бубић: Оптужница против начела цивилизованих народа

У међународном праву наведени правни стандард је директно апострофиран у одредби члана 7. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Европска конвенција) која се у Босни и Херцеговини (БиХ) непосредно примјењује као саставни дио унутрашњег правног поретка у БиХ, а има приоритет над свим другим законима, према изричитој одредби члана ИИ тачка 2. Устава БиХ. Одредба члана 7. став 1. Европске конвенције постулира претпоставку невиности и принцип законитости код прописивања кривичног дјела и казне те забрану ретроактивности у примјени кривичног закона. У ставу 2. члана 7. Европске конвенције принцип законитости се коригује диспозицијом да се кривичним дјелом сматра и “чињење или нечињење које се у вријеме извршења сматрало кривичним дјелом према општим правним начелима која признају цивилизовани народи.”

Истина је да се претходно цитирана одредба Европске конвенције првобитно сматрала тзв. дерогаторном клаузулом у односу на Нирнбершка начела. Но, иста одредба је и данас на правној снази и сматра се примјењивом и на друге случајеве, на сва дјела или пропусте који су кривичне природе, у афирмативном смислу. Формулација “општа правна начела која припадају цивилизованим народима” на исти начин је употријебљена и у Статуту Међународног суда правде (члан 38. Статута), као опште правно окружење релевантно за афирмацију принципа владавине права.

У случају оптужења предсједника Републике Српске имамо примјер покушаја подривања “општих правних начела која припадају цивилизованим народима” на начин да се не признаје суверенитет БиХ, као чланице Уједињених нација, истовремено флагрантно крши Устав БиХ признањем високом представнику у БиХ својства законодавца, затим се придаје непостојеће својство високог представника Кристијану Шмиту и напокон признаје се својство “закона”, правно непостојећем акту Кристијана Шмита.

Као што је познато суверену државу опредмећују становништво које живи на одређеној територији које врши власт путем уставних органа бираних на слободним изборима. Вршење власти је засновано на принципу подјеле власти, на законодавну, извршну и судску што је окосница владавине права и правне државе.

Сувереност

У коначном суштинском значењу вршењем власти се манифестује суверенитет једне државе од чега је од суштинске важности законодавна дјелатност. Остваривање суверенитета посебно је значајно у области принуде као што је подручје кривичног права. Зато је кривични закон једне државе најнепосреднија манифестација монопола државне принуде (физичке силе) директно повезан са вршењем суверене државне власти. Из ове суверености државе произилази правило забране изручења сопствених држављана другој држави у сврху кривичног прогона.

Историјски првенац парламентарне демократије (било монархије, или републике) јесте енглеска Велика повеља слобода из 1215. године, која је у основи уредила односе између дотадашње неприкосновености краља у доношењу правила/закона и претече енглеског парламента. У континенталној Европи теоријски је уобличена посебно дјелима Русоа, а практично резултатима француске револуције. Дакле, прије више од 200 година ударени су темељи правне државе у којој је доминантан принцип подјеле власти, при чему законодавну власт врше изабрани представници народа на слободним изборима опредмећени у скупштини, парламенту, конгресу, собрању, бундестагу, думи, дому, ради и сл. Значи да у свакој сувереној држави, чланици УН, па тако и БиХ, законе може донијети само парламент. У БиХ, на нивоу државне заједнице, то је Парламентарна скупштина БиХ.

Данас у 21 вијеку, овдје у БиХ, Тужилаштво БиХ враћа нас у предвунена времена и маше нам правно непостојећим актом неименованог и нелегитимног “високог представника”, с тврдњом како је измијенио Кривични закон БиХ?! И непоштовање своје воље прогласио кривичним дјелом? Нема нигдје у свијету, у парламентарним демократијама, да је кривично дјело непоштовање воље законодавног тијела, то не уобзирују “општа правна начела која припадају цивилизованим народима”, чак и да је у питању стварни, уставни законодавац, а не самозвани странац који није високи представник у БиХ. И да јесте, не може доносити законе, а камоли непоштивање своје воље прогласити кривичним дјелом и пријетити вишегодишњим затвором. Општа правна начела која припадају цивилизованим народима као кривично дјело прописују непоштовање судске одлуке, док се за непоштивање воље законодавног тијела уобичајено сноси политичка одговорност (владе, премијера, министара), а не кривична одговорност.

Доношење закона у материјалном смислу примарно претпоставља конституисано законодавно тијело од народних представника изабраних на слободним и тајним изборима, што изборна комисија потврђује у складу са законом. У процедуралном смислу доношење закона представља посебан, законодавни поступак, са овлаштеним предлагачем, нацртом закона, јавном расправом, приједлогом закона, дискусијом у парламенту, амандманима, усвајањем закона у складу са пословником о раду скупштине, доношењем указа о проглашењу закона и коначно објавом у службеном гласилу. Све су то претпоставке за легитимност, примјену, доступност и предвидљивост закона.

Акробатика

Нема правне акробатике којом се високом представнику може дати законодавна надлежност у сувереној држави. Нити Кристијану Шмиту својство високог представника. А камоли легитимација наводног творца “међународног права”. Без обзира на моћ (физичку силу) коју посједују државе представљене у Савјету за имплементацију мира (ПИК), чланови ПИК-а не могу супституирати народну вољу која искључиво бира народне представнике, како посланике у Парламентарној скупштини БиХ тако и уставне представнике, укључујући предсједника Републике Српске, сагласно правном поретку у Босни и Херцеговини и Републици Српској. Шта је ПИК ако га не познаје Дејтонски мировни споразум, ако нема ак­т о оснивању, нема правила о свом раду? Неформална група држава. Представници ПИК-а се свакако могу слободно шетати и састанчити по БиХ, јер је ово де јуре слободна држава. И своје егзотичне балканске сусрете завршавати добром храном и вином, а не изигравати вољу народа самовољно проглашавајући законодавце. Де јуре слободна, нажалост, у стварности/де фацто неслободна, БиХ је не само дубоко подијељено друштво, већ и заробљено друштво. Зато смо стигли толико далеко у овој политичко-правној фарси у којој је све политика, а права нема ни колики је мјехур од сапунице. Да је овај неправни поступак за филмску сапуницу, јесте.

За Тужилаштво БиХ правила понашања не представљају Устав БиХ и закони Парламентарне скупштине БиХ, већ “...став ЏИ 2 Закључака Вијећа за провођење мира које се састало у Бону 9. и 10. децембра 1997. године...” како пишу у одговорима на приговоре на оптужницу које је поднијела одбрана предсједника Републике Српске. У погледу наводног наименовања Кристијана Шмита за високог представника у истом одговору на оптужницу Тужилаштво БиХ наводи: “Такође, на службеној страници ОХР-а наведено је да је дана 27. маја 2021. године од стране чланова Вијећа за проведбу мира (...ПИК) службено именован Кристијан Шмит за Високог представника у БиХ...” Људи драги, какви ставови, каква службена страница, какви бакрачи? И социјалистички тужиоци (судије посебно) имали су достојанство и самопоштовање да се никада нису позивали на ставове и закључке (КПЈ, СКЈ, ССРН), већ увијек на устав и законе. Да је овдје иоле правне државе овакви тужиоци не би били само смијењени већ испрашени из правосуђа, умјесто да остављају овакве трагове професионалног бешчашћа у историји БХ правосуђа.

У поступку судске провјере оптужнице Суд БиХ је наведена правна питања да ли уопште постоји уставни законодавац гурнуо под тепих са образложењем да ће се то расправљати на суђењу. Мада је потврђивањем оптужнице против предсједника Републике Српске индиректно и од стране Суда БиХ нарушен суверенитет БиХ и прекршен Устав БиХ, јер Суд БиХ поступа по акту који се према Уставу БиХ не може сматрати правно постојећим, с обзиром да је за доношење закона на нивоу државне заједнице БиХ једино надлежна Парламентарна скупштина БиХ.

При томе је Тужилаштво БиХ, достављајући као “доказ” Анекс 10 Дејтонског споразума, кобајаги пропустило доставити основни текст Дејтонског споразума, као и остале анексе, посебно Анекс 4, који садржи Устав БиХ, свјесно занемарујући садржину основног текста Дејтонског споразума, као и садржину Устава БиХ.

Члан УН

Према Уставу БиХ законодавац је искључиво Парламентарна скупштина БиХ. Устав БиХ изричито регулише: “4. Надлежност: Парламентарна скупштина ће бити надлежна за: (а) Доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва или за обављање надлежности Скупштине, према овом Уставу...” (члан ИВ  став  4. тачка (а) Устава БиХ).  “3. Процедуре... (ц) Сваки законодавни акт захтијеваће пристанак оба дома” (члан ИВ  став  3. тачка (ц) Устава БиХ).

У вези са наведеном тврдњом о нарушавању суверенитета БиХ треба подсјетити на основни текст Општег оквирног споразума за мир у БиХ и то примарно на одредбу члана И која гласи: “Стране ће одржавати односе у складу са принципима Повеље уједињених нација...” Повеља УН забрањује успостављање било каквог протектората над државом чланицом УН, што се јасно закључује из сљедећих одредаба: “Организација и њени чланови поступају у спровођењу циљева наведених у члану 1. у складу са сљедећим начелима: 1. Организација почива на начелу суверене једнакости свих њених чланова” (члан 2. став 1. тачка 1. Повеље). “Систем старатељства не примјењује се на територије које су постале чланови Уједињених нација чији међусобни односи треба да се заснивају на поштивању начела суверене једнакости” (члан 78. Повеље УН).

БиХ је неспорно чланица УН, а цитиране одредбе Повеље УН недвосмислено и јасно забрањују успостављање протектората/старатељства над државом чланицом УН. Јасно је и да БиХ де јуре није никаква територија под старатељством јер је било какво старатељство неспојиво са чланством у УН. Слиједи да према основном тексту споразума, како је цитирано, постоји забрана инсталирања/конституисања било каквог протектора у БиХ. Протектор није ни инсталиран у виду високог представника у БиХ, полазећи од садржине споразума са свим анексима, већ је само ријеч о потпуно произвољном тумачењу мировног уговора. Поступање Тужилаштва БиХ у суштини не представља тумачење, полазећи од сврхе и циља овог појма, већ снисходљивост према “ставовима”, “закључцима” и “службеним страницама” центара моћи који у стварности желе да владају, а често стварно и владају у БиХ, мимо Устава БиХ и уставних органа државне заједнице и ентитета.

Уосталом, сличне забране садржи и Међународни пакт о грађанским и политичким правима, на правној снази од 23.3.1966. године. Одредба члана 46. овог пакта садржи изричиту забрану тумачења одредаба овог пакта “на штету принципа Повеље УН.” Одредба члана 47. истог пакта гласи: “Ништа се у овом Пакту не смије тумачити на штету природног права свих народа да потпуно и слободно уживају и користе своја природна богатства и изворе.”

Зато је оптужница у основи илегалан покушај одстрањивања предсједника Републике Српске Милорада Додика из политичког живота у БиХ, који је персонификација одбране уставних надлежности Републике Српске, у овом времену првенствено одбрана имовине Републике Српске. Разумно је закључити да је овај покушај политичког одстрањивања заснован на неправним средствима. Овај политичко-неправни поступак којим се негира воља народа исказана на слободним изборима отвара питање слободе и подаништва.

И уопште, искрености намјера страних центара моћи према БиХ чијим народима и грађанима се евидентно ускраћују  живот у окружењу “општих правних начела која припадају цивилизованим народима.” Према оном што раде странци не може се закључити да се ово поднебље сматра дијелом “цивилизованог народа”, а то што говоре тешко је разумјети јер васкрсава авети прошлости због којих је избио оружани сукоб у БиХ. На сто се упорно враћају проблеми који су дефинитивно уређени мировним споразумом што не може бити добронамјерно ни за БиХ, нити њене народе и грађане. Зато је у интересу суверене дејтонске БиХ да се овај срамни неправни поступак против предсједника Републике Српске обустави.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.