Горан Бубић: Једини излаз из неправне ситуације

И како се вршење уставне функције предсједника Републике Српске и законске функције в.д. директора противправно криминализује наводним непостојећим кривичним дјелом самозваног законодавца Кристијана Шмита. Одбрана је дошла и до сазнања да вербалне ноте Амбасаде СР Њемачке у Сарајеву и Канцеларије ОХР-а садрже голе печате, без навођења имена, презимена, својства лица које их је послало, као и без својеручног потписа, о чему ће бити више ријечи даље у тексту.

Колизија суверенитета

Активност Тужилаштва БиХ предметним оптужењем у сложеној државној заједници каква је БиХ може се посматрати и као конкуренција два суверенитета - ентитета Републике Српске као де јуре федералне јединице с најширом уставном аутономијом према Уставу БиХ и властитим Уставом Републике Српске, и БиХ као суверене државне заједнице са својим уставним органима регулисаним Уставом БиХ, с једне стране и наводног суверенитета који намеће лажни високи представник, с друге стране. Само суверена власт може доносити законе. Иако је конкуренција ових суверенитета само привидна, де јуре постоји само суверенитет државне заједнице и ентитета, овај лажни суверенитет производи правне посљедице, додуше ништавне, какав је и кривични поступак против предсједника и в.д. директора.

Очигледно се оптужницом Тужилаштва БиХ оспорава вршење уставне функције предсједника Републике Српске да потпише указ о проглашењу закона које је усвојила Народна скупштина Републике Српске, сагласно члану 80 став 4 Устава Републике Српске. Ово се дословно инкриминира у оптужници Тужилаштва БиХ тако што се представља као супротност одлукама самозваног високог представника у БиХ Кристијана Шмита. Високи представник у БиХ није уставни орган према Уставу БиХ и Тужилаштво БиХ га неистинито представља као лажног заштитника суверенитета БиХ. Суверенитет БиХ неспорно треба да штите уставни органи, а не самозвани законодавац. Али оптужница Тужилаштва БиХ управо ниподаштава суверенитет БиХ јер мимо одредаба Устава БиХ даје/признаје законодавну надлежност високом представнику у БиХ и неосновано даје легитимацију високог представника самозваном Кристијану Шмиту. При томе се позива на веб странице ОХР-а са лажним садржајем умјесто да поштује одредбе Устава БиХ, на чије поштивање су се заклели приликом ступања на дужност тужиоца.

У сваком случају, конкуренција два суверенитета - суверенитета федералне јединице и суверенитета државне заједнице представљеног путем лажног високог представника, не представља хијерархијски однос. Еволуција америчког федерализма развила је тзв. доктрину двојног суверенитета (дуал совереигнтџ доцтрине) према којој ниједна савезна држава не може пружити својим становницима мању правну заштиту од оне која се јамчи Уставом САД. У околностима текућег оптужења предсједника Додика и госп. Лукића евидентно је да се ради о кршењу одредаба Устава БиХ јер се високом представнику у БиХ од стране Тужилаштва БиХ признаје законодавна надлежност, а Кристијану Шмиту неосновано признаје својство високог представника. Оваквом правном антиномијом се напада суверенитет и БиХ и Републике Српске као саставног дијела БиХ.

У наведеним околностима уставни органи Републике Српске, прије свега Народна скупштина Републике Српске, као и Влада Републике Српске, треба да правним средствима заштите функцију предсједника Републике Српске, што је на одређен начин и најавио предсједник Народне скупштине. Ово је принципијелно правно питање јер оптужница Тужилаштва БиХ неправом/противправном инверзијом права у неправо, напада функцију предсједника Републике Српске. Данас је предсједник Милорад Додик, но сутра је то друго лице. Друга је ствар што је овом важном питању раније требало посветити дужну пажњу, али није. Може ли се оваквим правосудним фарсама и импровизацијама рушити воља народа исказана на слободним и демократским изборима? Ово је прилика да се заштити граница коју је прешло Тужилаштво БиХ, док противправно није ушло у њиве и дворишта. Да становници Републике Српске не доживе судбину јунака из романа Томаса Мана и Александра Тишме, јер се нису противили кад су одводили комшије, па се није имао ко успротивити када су дошли по њих.

Да би уставни функционери могли обављати своје дужности у нормалним околностима, постоји институт имунитета, који јавне функционере штити од могућности судског прогона, али само у вези с предузетим радњама везаним за вршење одређене функције. То су народни посланици, али и народном вољом изабрани функционери као што је предсједник Републике Српске. Имунитет у вези с обављањем функције имају и премијер, као и чланови владе. Уосталом, судска независност би била илузорна без имунитета, када би судија одговарао за дато мишљење у примјени закона. Имунитет имају и адвокати, за исказано мишљење/вриједносни став у заступању странке, према закону о адвокатури. Ове стандарде о питању имунитета познају сви савремени правни системи, и конзистентни су стандардима владавине права. Не може се уставна функција предсједника Републике Српске обављати у страху од кривичног прогона ако предсједник потпише указ о проглашењу закона који је у уставној, законској и пословничкој процедури усвојила Народна скупштина Републике Српске?! То је апсолутни апсурд, који је, нажалост, произведен у стварност подаништвом тужилачких трабаната и правних скоројевића, који руше уставни поредак БиХ и суверенитет БиХ, у заблуди да их штите. Гдје је професионално достојанство ако се у поступку позиваш на интернет страницу ОХР-а са лажним садржајем умјесто да поштујеш уставе властите земље? За разумјети је личну жељу засновану на властитој идеологији, да се сатре политички неистомишљеник који се само залаже за поштовање Устава БиХ, али правне акције против њега треба да буду засноване на уставима и законима ове земље, а не на “одлукама” самозваног законодавца и непостојећим законима. Господа тужиоци ваљда знају да су на овим просторима још у средњем вијеку постојали закони о слободи од страха који потиче од владара, а они данас у 21. вијеку признају вољу странца као закон у својој земљи, и још више - да је непоштовање његове воље кривично дјело - мимо Устава своје државе? Или се, ипак, тужиоци држе пленумске брозалије “да се не треба држати закона ко пијан плота”, мислећи на непридржавање стварних закона своје земље.

Оркестриран притисак

Већ је доказано како ће монтирана судска фарса против предсједника Републике Српске бити поштена: оптужницу је поправила и потврдила судија о чијем праву/напредовању је непосредно одлучивао оптужени, као уставно надлежан, негативним мишљењем. А Суд БиХ је “једногласно” одлучио да је такав судија “непристрасан”. Тако се ваљда гради углед правосуђа у јавности. Аферим. А онда се оркестрирају саопштења ОХР-а са саопштењима страних амбасада, иако стандарди владавине права потврђују да су оваква уплитања која потичу од јавних званичника, било страних и/или домаћих, притисак на суд, крше пресумпцију невиности оптужених и представљају повреду стандарда поштеног судског поступка. Све то кулминира саопштењем министра унутрашњих послова Федерације БиХ како ће “ухапсити Додика”, иако суђење није ни почело. Ко разуман може очекивати поштено суђење у оваквој ситуацији? Искуство говори да се јавни напади врше и оптужени унапријед осуђују увијек када недостаје чињенична и правна аргументација за оптужење, као што је у овом предмету случај.

Неправна надоградња

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини с анексима (Дејтонски споразум) несумњиво представља међународни правни акт, а тиме и међународно право. Основна карактеристика међународног права јесте да истовремено представља обавезу и права држава (не појединаца). Ова права и обавезе преузете међународним актима држава треба да инкорпорира у унутрашњи правни поредак да би то обавезивало физичка и правна лица у одређеној држави.

У односу на предње правило специфичност Дејтонског споразума је што Анекс ИВ, који садржи Устав БиХ, истовремено представља дио унутрашњег правног поретка у БиХ и то правни акт највише правне снаге у односу на законе и друге правне акте. Зато се Устав БиХ непосредно примјењује у БиХ без додатних правних активности (ратификација, доношење спроведбеног акта као што је проглашење Устава и сл).

С друге стране, остали дијелови/анекси Дејтонског споразума, па и сам основни текст овог мировног уговора, деценијама трпе “неправну надоградњу” којом се симулира постојање међународног права. То је посебно изражено у односу на Анекс 10 Дејтонског споразума (Споразум о цивилном спровођењу мирног рјешења) тако што су континуирано високом представнику у БиХ, једино задуженом за “тумачење и примјену на терену” овог Анекса 10, проширивана никад уговорена овлаштења, не само у односу на Анекс 10, већ читав Дејтонски споразум. И још више. Иако основни текст Дејтонског споразума, нити Устав БиХ, не познају било каквог високог представника у БиХ. Тако је високи представник умјесто “тумача цивилног дијела споразума на терену” постао „ле паџс цжест мои”. И то на начин да је само “поздрављена” његова намјера да умјесто тумача “буде коначни ауторитет за све и свја”, како пише Славко Митровић у својој колумни. Изгледа божанска намјера да се “коначни ауторитет у тумачењу споразума на терену”, како је регулисано мировним уговором, поздравом преименује у доносиоца одлука (а касније фалсификатом представљеним на службеној страници ОХР-а и доносиоца закона). Уистину, ово “Аве Цезаре…” наизглед увијено у врхунско “дипломатско општење” у стварности је комедиографски, и једино се може слати, схватити и прихватити у стварности која представља познату андрићевску перцепцију БиХ.

Еволуција интервенција високог представника у БиХ показује да њихова кауза није била афирмација начела уставности и законитости већ стварање кобајаги “правних” претпоставки за елиминацију политичких неистомишљеника који су се наводно противили примјени мировног споразума иако су - управо супротно - заговарали имплементацију рјешења регулисаних Уставом БиХ, у основи се противећи централизацији БиХ. Ово је имало за посљедицу бројне смјене јавних званичника различитих нивоа власти, јер просто нису постојали ни стварни ни правни ресурси да се људи елиминишу “диктатуром правосуђа”, како социолози и филозофи зову овај модел распрострањен у свијету под диригентском палицом свјетског моћника, метафорично представљеним у “међународној заједници”. Овај модел је и сада на сцени преко монтираног судског процеса предсједнику Републике Српске и в.д. директору Лукићу.

Већ 1997. године методом “Аве Цезаре...” у Бону се од стране Савјета за имплементацију мира (ПИЦ) констатује намјера високог представника у БиХ да се као феникс сам претвори из коначног ауторитета за тумачење Анекса 10 у ауторитет за доношење одлука у БиХ, у домену извршне власти. Касније се ово проширује “дописивањем званичне странице ОХР-а” и на законодавну власт. Потом се 2001. године од стране високог представника укида имунитет јавним званичницима у БиХ изабраним на демократским и слободним изборима, с циљем докидања “слободе од страха” и касније оснива првостепени суд на нивоу државне заједнице и пред њега изводи десетине јавних званичника у сврху дисциплиновања. У случају предсједника Републике Српске, када су изостале чињенице којима су правдане санкције, као и стварни аргументи за кривични поступак, смишља се кривично дјело “Кристијан Шмит”. Сада више није само у питању законодавац по методи “Аве Цезаре...” већ се и непоштивање воље самозваног странца проглашава кривичним дјелом и то кривичним дјелом против “међународног права”. Јадно ли је међународно право с оваквим симулованим поступцима који су против здравог разума, а не само очигледна компромитација владавине права и самог међународног права, ако данас уопште постоји.

Вербалне ноте

Шта се догодило са “наименовањем” господина Кристијана Шмита и какве импровизације слиједе? Како се види из текста Анекса 10 мировног споразума, високог представника предлажу уговорне стране потписнице (не државе свједоци Дејтонског споразума, нити какав ПИЦ), а својом резолуцијом потврђује Савјет безбједности УН. У недостатку доказа о наименовању сагласно Анексу 10 мировног уговора, Амбасада Савезне Републике Њемачке у Сарајеву шаље Вербалну ноту број: 177/29.07.2021 Министарству спољних послова БиХ у којој констатује да је нови високи представник за БиХ “господин Сцхмидт” и даље траже поступање и услуге Министарства у вези с обезбјеђењем именованог. Вербална нота (на укупно 3 стране) не садржи никакве прилоге у вези с евентуалним наименовањем госп. Шмита, али је интересантно да нота такође не садржи име, презиме, својство или својеручни потпис службене особе амбасаде која шаље вербалну ноту. На крају стоји само “Сарајево, 29.7.2021” и печат амбасаде. Или ако име, својство и потпис службеника на ноти нису битни, онда значи да нота нема значај и не може произвести никакве правне посљедице.

Може се само нагађати зашто вербална нота не садржи име, презиме, својство и својеручни потпис службене особе у амбасади. Неко ће тврдити да је то “начин општења” и то подупријети аргументом да је Балканцима важнији печат од живог човјека, како је, иначе, чест случај у нашој бирократији. Ипак, ово је тешко прихватити имајући у виду пословну и сваку другу педантност њемачких службеника. Зашто би у околностима читавог случаја иоле опрезан дипломата ставио потпис на сличан документ при знању правне процедуре наименовања високог представника и знања да госп. Кристијан Шмит није именован по тој процедури? Зато је госп. Шмит инкогнито уваљен БиХ да се њиме бави, а још више Шмит са БиХ, а он изгубио компас сматрајући себе “међународним законодавцем”, ширећи неправо. Иако није морао ићи далеко да нешто научи, било је довољно да се угледа на свог претходника, госп. Валентина Инцка, који је сачувао лично достојанство, као и достојанство државе која га је послала.  

Инкриминација Шмита

Случај госп. Кристијана Шмита је очигледно за правосуђе БиХ. Ако га СР Њемачка сматра својим дипломатом (високи представник за БиХ сигурно није), и ако га у том случају штити дипломатски имунитет, онда га треба протјерати као непожељну особу. Кад већ сам не жели да оставком заштити себе и своје достојанство. Како можеш и замислити бити медијатор у примјени споразума ако те једна уговорна страна споразума унапријед није прихватила, цијенећи закључке Народне скупштине Републике Српске од 10.3.2021. године којим су изричито одбијени нови високи представници? То је испод части.

Али у вези с госп. Шмитом нису искључене активности њемачког правосуђа. То су према СтГБ, потенцијално сљедећа кривична дјела: параграф 132. Присвајање службених овлашћења, параграф 132а. Злоупотреба титула, службених ознака и обиљежја (бићем дјела су обухваћена и страна службена обиљежја), параграф 353а. Повреда повјерења при вршењу службе у иностранству (обиљежје дјела је и достава нетачних чињеничних извјештаја), параграф 341а. Политичко сумњичење (обиљежје дјела је и угрожавање слободе другог лица самовољним поступцима), параграф 344. Прогањање недужног (обиљежје свјестан кривични прогон недужног лица) и др. Допуштамо да је било промјена закона, с обзиром на вријеме посљедњег превода њемачког КЗ на српски језик.

Актуелну зелену боју у Министарству спољних послова СР Њемачке такође могу замијенити друге боје. Отуда вјероватно изостанак имена службене особе на споменутој вербалној ноти.

Слично као са вербалном нотом амбасаде СР Њемачке од 29.7.2021. године догодило се и са вербалном нотом ОХР-а од истог дана, 29.7.2021. године, која је достављена нашем Министарству иностраних послова. А потом и циркуларном нотом ОХР од 1.8.2021. године, која је достављена нашем министарству и свим дипломатским мисијама у БиХ. Прилог циркуларној ноти је “ЦВ Мр. Сцхмидт”, без икаквог акта о наименовању или сличног документа. Ове ноте немају никаквог броја, већ само наведене датуме. Такође, не садрже име, презиме, својство, нити својеручан потпис. Дакако, обје ноте ОХР-а садрже голе печате, безлична потврда је дозвољена, али персоналне потврде нема. А због чега би неки дипломатски ухљеб у ОХР-у стављао главу на пањ због лица које није наименовано према уговореној процедури? Лако је вербално подржавати госп. Шмита, као што раде разни гласноговорници, ели и више главешине, јер ријечи лете, али нико неће да стави своје име и својеручан потпис на ћаге којим би аминовао Шмита, јер написано остаје.

Изузетак су, изгледа, само срећни тужиоци Тужилаштва БиХ који, умјесто да истражују Шмита, чији легитимитет доказују “службеном страницом ОХР-а” иако смо видјели како је сам ОХР безлично дочекао “шефа”, кривично прогоне предсједника Републике Српске, легално изабраног на слободним и демократским изборима, зато што је вршио своју функцију на коју је изабран, у складу с Уставом Републике Српске. И хоће да му забране обављање функције, пријеким, неуставним путем.

Зато је једини разуман излаз из ове неправне ситуације одустанак од монтиране оптужнице од стране Тужилаштва БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.