Гдје смо оно стали?

Услиједила је прва српска буна против странаца у БиХ подигнута на надморској висини која је испод 800 м (Невесиње 889 м, Пале 820 м) и то не у колибама, на пропланцима и са оружјем, него у званичним демократским институцијама које дјелују у складу са уставним надлежностима, као и на скуповима грађана у топлим, новим и модерно опремљеним спортским дворанама у урбаним центрима градова широм Републике Српске под слоганом “Бранимо Српску”.

Шмитове снаге дејствовале су из свих расположивих оружја - сарајевски медији, сарајевски политичари, амерички амбасадор, неколицина европских парламентараца..., али дејство ватре није добацило ни до Бањалуке, а камоли до Ист Ривера. Теренске снаге окупљене око Тужилаштва БиХ и правног тима ОХР-а смислиле су спасоносну идеју да се вођа буне приведе к познанију права због непоштовања Шмитове воље. Још се није ни знало коме је непријатније сјела ова вијест да се у Европи у 21. вијеку суди и у затвор шаље због непоштовања воље појединца странца - да ли онима из Европе који се црвене због подршке таквом Шмиту или народу који овдје живи због понижења које тиме трпи, а већ је Рамо Исак брже боље подигао своје заптије и поручио им да се спреме за хватање вође буне. Није часа часио ни Зукан Хелез па је уходама својим дао задатак да опрезно прате да ли ће се демократска буна претворити и у оружану. Изгледа да су од силне ревности Хелезове уходе од кретања Исакових заптија помислиле да се ради о руско-српским маневрима, а зашто и не би када Шмитово ухо такву вијест једва чека да чује. У међувремену је Република Српска показала пуни демократски капацитет. РТРС је угошћавајући у ОХР-ов целофан умотаног Шмита показао да нико у Републици Српској нема никаку личну мржњу ни према њему, ни према њемачком народу коме припада, али је Шмит ту прилику искористио таман тако да се данас ама баш нико не сјећа шта је том приликом говорио. Један бањалучки портал отворио је свој простор и америчком амбасадору - пружио му прилику да каже шта год жели, али од свега је остао само утисак да амерички амбасадор јавности Републике Српске има прилику да се обрати путем свих слободних медија, осим оних које финансира америчка амбасада. Након тога лако се могло закључити да је у Републици Српској домаћин код куће и да не прима ненајављене посјете, а да укућани шта год мислили о њему поштују његов ауторитет у оваквим ситуацијама. Било је и бијеса на Шмитовој страни. Санкције, увреде, прозивке, пријетње... Најсликовитији учинак направила је блокада коришћења интернет домена “.нет”. На америчко њет за .нет Република Српска није реаговала са дај “.ба”, него са не “ба” и тачка па се пребацила на “.рс” испуњавајући тиме давнашњу наду бившег министра Александра Поповића који ми је уводећи овакав назив домена једном рекао: “Ово је и за вас и за нас, зато је .рс”. Отклиза Република Српска тиме у загрљај Србији, без испаљеног метка, а колико је након свега што се дешавало у овој офанзиви тешко одредити да ли граница постоји и на ту страну, најбоље говори да је скоро једнак број Вучићевих и Дачићевих предизборних билборда у Нишу и Бањалуци. Све у свему Шмитов офанзива постала је дефанзива, најсличнија бивстовању Али-Риза паше у Београду у вријеме Михаила Обреновића па је и вријеме да се сви пресаберу и суоче са необоривим истинама које су се у вези са функцијом високог представника, Уставним судом БиХ, имовином..., у међувремену, ТРАЈНО потврдиле, тј. да се подсјетимо гдје смо оно након свега што се десило стали.

Истине

Кристијан Шмит није високи представник за БиХ, јер за такво нешто нема неопходну резолуцију Савјета безбједности Уједињених нација. Све што он уради представљајући се као високи представник представља напад на уставни поредак БиХ и Дејтонски мировни споразум. Одлуке које Шмит доноси нити јесу нити могу бити закони, а то се наравно односи и на текст који је назван одлуком о измјенама Кривичног закона БиХ. Надлежни органи безбједности БиХ, уз координацију Министарства безбједности БиХ, недвосмислено су утврдили да су долазак и боравак Шмита у БиХ недоводиви у везу са функцијом високог представника и да се иза свега крије покушај да се без неопходне одлуке Савјета безбједности Шмит наметне у улози високог представника, а што би био преседан који би се касније тумачио тако да више никада не би била потребна резолуција Савјета безбједности Уједињених нација.

Република Српска пружајући отпор Шмитовој узурпацији заправо штити не само себе, него и цијелу БиХ, а посебно Дејтонски мировни споразум. Избјегавајући да ову ситуацију која је настала због сукоба великих сила у Савјету безбједности искористи за успостављање стварног суверенитета БиХ. бошњачка страна заправо врши удар на саме темеље БиХ показујући да између државе и подаништва странцима бирају ово друго, ваљда мислећи да од тога имају већи интерес.

Не постоји никакав уставни или законски основ за одузимање било какве имовине ентитетима и њено прекњижавање на БиХ. Само ентитети могу одлучивати о овим питањима. Покушај да се уговор о сукцесији у вези са имовином бивше Југославије прикаже као основ за такво нешто у потпуности је пропао. Из тог уговора се сасвим јасно види да се њиме не дира у унутрашње уређење БиХ и да се поштује подјела надлежности - пензије рјешавају ентитети и њихови пензиони фондови, актива иде на ниво БиХ у складу са надлежностима и даље се расподјељује одлукама органа БиХ, непокретна имовина даје се на располагање онима који имају надлежност да то питање уређују, а то су само ентитети...

Уставни суд БиХ годинама је био инструмент ревизије и рушења Устава БиХ и Дејтонског мировног споразума, а у томе су тзв. стране судије имале пресудну улогу. Не само због тога, него и због суверенитета земље и европских интеграција, стране судије треба да буду замијењене домаћим судијама. Објашњење да се то не може учинити без промјене Устава БиХ није тачно, јер је састав суда одређен бројем и ничим другим, а све остало из Устава односи се на начин избора па и оних троје судија које у овом периоду именује предсједник Европског суда за људска права. На то троје судија примјењује се посебна одредба по којој је могуће законом промијенити начин њиховог избора.

Поступак против предсједника Републике Милорада Додика и директора “Службеног гласника Републике Српске” Милоша Лукића представља политички процес и какву год одлуку да тај суд донесе њоме ће заправо пресудити Босни и Херцеговини, а не њима двојици. Њих двојица су своје дужности извршавали досљедно у складу са Уставом Републике Српске, а што је својом одлуком од 29. новембра 2023. г. потврдио и Уставни суд Републике Српске.

Отворена питања

Дио политичких фактора из Републике Српске не учествује у активностима које се води на овим питањима. Не због тога што су одбачени, него због тога што сами не желе да учествују. Не треба изводити закључак да се због тога ради о било каквој петој колони. Уосталом, Шмит лично убио је сваки могући облик пете колоне изјавом да му је неко од опозиционих лидера тражио Додикову смјену. Њихов распон мишљења иде од тога да се Додик са Шмитом све договорио (Вукановић, Црнадак...) па до тога да је сукоб реалан и да Додик треба да поднесе оставку као наводно слабија страна (Иванић...). Намећу се због тога логична питања - ако је све само договор зашто онда да подноси оставку, а ако није договор него стварни сукоб, како онда да поднесе оставку, напусти чело Републике Српске и да бјежи, јер предаја није опција? Умјесто тога могуће опције највише су у вези да чињеницом да су представници политичког Сарајева деценијама радили на томе да се Република Српска претвори у празну љуштуру, тј. ништавило па да се онда нема шта одвојити од БиХ, а умјесто тога добили су резултат да БиХ претварају у ништавило те се на крају Република Српска неће имати од чега ни одвојити. Данас већ није тешко замислити да неке тамо године, рецимо у Трамповом новом мандату, дође вијест у Вашингтон да су Шмит и политичко Сарајево срушили Дејтонски мировни споразум, а Република Српска констатовала самосталност. Претпостављам да би услиједио овакав телефонски разговор:

- Спојите ме са Орбаном!

- Премијер Орбан на вези, господине предсједниче, обавјештава га секретар.

- Викторе, шта се то дешава у Босни?

- Предсједниче, Република Српска је донијела изнуђену, али и једину могућу одлуку.

- О. К., Викторе. Немамо проблем с тим. Они у Сарајеву нека се јаве Загребу ради конфедерације. Много смо учинили Хрватима и сада нам морају помоћи да спријечимо да због свега тога настане муслиманска држава у Европи. Муслиманима нико није крив, имали су шансу да имају државу. Сами су је прокоцкали.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.