Деполитизација као судбина

С друге стране, то и није толико битно. Догађај је само повод за илустрацију много ширег феномена. Дакле, за сриједу, 29. новембар увече, у просторијама једне београдске невладине организације, номинално параумјетничке, а заправо интересно-политичке, заказан је бизаран гастрономско-музичко-дискутантски ивент. У званичној најави стоји: “ (...) уз нека од препознатљивих јела вашег и нашег детињства, разговараћемо о култури свакодневице у СФРЈ и различитим начинима на које се она рефлектује у нашој савремености, од безбрижног уживања у поп-културном наслеђу, преко идеолошке носталгије до често агресивног ревизионистичког одбацивања и негирања свега што је ту прошлост чинило онаквом каква је она и била (...) на менију ће се наћи чувени Подравкин гулаш са резанцима, алпска јуха и Цоцкта ('пијача наше ин ваше младости'), који су несумњиво обележили многе генерације рођене у земљи и друштву којих данас, нажалост, више нема. И да не заборавимо, чека вас и слаткиш изненађења. Уз вечеру слушаће се музика са оригиналних Југотонових и ПГП-ових синглица. Ту су и Лео, Чола, Габи, Арсен и још понешто”.

Паре, паре, покрећу свијет

Ваља на крају напоменути да присуство овом догађају које није обавезно, али је пожељно, није и не може бити бесплатно. Улазнице се купују, број мјеста је ограничен, па цијена износи не толико симболичних 1.800 динара, што ће рећи неких тридесетак конвертибилних маркица или петнаестак ојра. И то је онај финални моменат који од овог ивента прави парадигму једног од суштински тривијалних феномена који су ипак достојни коментара јер у себи савршено сажимају неке шире трендове. Јер сви симптоми јефтине и површне, а у суштини лажне, југоносталгије већ су ту: свођење суштине државе на баналности из свакодневног живота и популарну музику, набрајање буђавих слогана који би као требало да призову идилу дјетињства и скоро метафизичка језа од саме могућности да се о Југославији расправља из политичке перспективе. Има већ петнаестак година да о томе често пишем и говорим, али ме је и самог изненадило колико је један мој текст дословно једанаест година стар (објављен 29.11. 2012) овај цијели догађај практично унапријед коментарисао: “Вегета је добар зачин, Здравко Чолић је добар пјевач, Раде Шербеџија је добар глумац, али све је то завршило у масовним гробницама и концентрационим логорима. Суштина наратива је јасна: треба причу о Југославији лишити сваког политичког садржаја. Јер у политици је кључ, политика (у основном значењу ријечи, не у кафанској вулгаризацији која политику своди на дневно-оперативне сплетке и махинације) је круцијална димензија југословенске идеје и југословенског пројекта. Није се Југославија састављала због кинематографије, популарне музике или фудбала, састављала се из политичких разлога. Бити субјект, бити слободан, бити (политички) фактор, не бити колонија, не бити ресурс, не бити окупиран - због тога се састављала Југославија. Све друго долази послије као, како се то каже, колатерална корист. И нису Југославију правили калкуланти, они што су вагали шта је најбоље и најреалније могуће у датом тренутку, они што су имали резервне варијанте, каријеристи и прагматичари; правили су је слободни људи, фрајери, што су вјеровали у пјесме и снове”.

Крокодилске сузе

Нема овдје, наравно, чак ни у шали, говора о некој “пророчанској димензији”. Једноставно сам се осврнуо на неки тадашњи сличан ивент. Јер што Југославије дуже нема, овакви је тобоже више воле и више крокодилских суза просипају. И онда ту иду апсурди који као да су изишли са страница Данила Хармса или из “Летећег циркуса Монтија Пајтона”. Међу “прогресивним” позоришним “Југословенима” почасно мјесто заузима Дино Мустафић који с Југославијом има везе само по томе што се у њој номинално родио. Читава његова “политичка” визија састоји се из вулгаризација блесавих органицистичких теза Иве Банца по којима је Југославија као мултикултурна заједница била “вјештачка”, а Босна и Херцеговина би, као, била природна. О критеријима “природности” политичких заједница нећемо сазнати ништа, ни од Банца који је о понечему ипак свашта и знао, па наравно ни од Мустафића који не зна ништа ни о чему. А опет, и у данашњем Београду, који је за “Југословене” Мордор “српског света”, Мустафићу су краљевски широм отворена врата свих институционалних позоришта, он у свако улази “просто ко у своју башту”, ових дана, рецимо, у Народно. Да је неко други имао “тезгу” код “напредњака Гонцића”, то би му се убиљежило као негативни поен, али наш Дино је три пута погинуо на симболичној Сутјесци и има три ордена Народног хероја па има индулгенцију за све “без ограничења мандата”. У исто вријеме, човјеку који је синоним за позоришну Југославију, човјеку који је један од ријетких зналаца суштине политичке димензије југословенског пројекта, Љубиши Ристићу, дакле, сва су та врата затворена. Мустафић - Југословен, Љубиша - није; па то нема ни код Орвела.

НАТО - Југословени

Али будимо поштени. Има и бољих примјера од овог Мустафић - Ристић, шире разумљивих и чак провокативнијих. Кладио бих се, кад би се у пробраним круговима НАТО - Југословена правила анкета о најбољем и њима лично најдражем еџ-yу политичару у двадесет и првом вијеку, да би побиједио Стипе Месић. Други би био Ђукановић, али Месић би побиједио за прса јер нема ту ауру повезаности са организованим криминалом и аутократијом. Месић је, као, шармантни шаљивџија, са увијек спремном хуманистичком баналношћу и врцкавом доскочицом. А да се бира најгори и најмржи, ту би премоћно побиједио Милорад Додик, ту би се чак и за друго мјесто водила огорчена борба више кандидата, али титула је неупитна. Е сада, наивац са Марса би рекао: Дакле, 1990, посљедње године кад се још нешто могло и промијенити, Месић се, дакле, борио за Југославију, а Додик ју је рушио. Истини за вољу, један је био у ХДЗ-у, најантијугословенскијој странци, под скутом Фрање Туђмана, а други у реформистима, малтене јединој новој, потпуно мултиетничкој, са посљедњим савезним премијером на челу, која је у средиште свог програма ставила очување Југославије. Ваљда орвеловштина још није толико издоминирала да не знамо који је који.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.