Аргентински локо

Аргентина често економистима служи као пример погрешне економске политике. Каже се: постоје развијене земље, постоје и неразвијене, а ту је и Аргентина. Са инфлацијом од преко 140 одсто економска ситуација је на ивици колапса са преко 40 одсто становника на сиротињском штапу. Сваки сегмент економије је у дубиози и у једном је нови председник у праву – “нема простора за постепене мере”.

Новија историја Аргентине је прича богате земље која из кризе улази у кризу. Од 1930. године претрпела је 12 војних пучева од којих је шест успело. Од тада земља пролази кроз друштвене и економске трауме. Аргентина је у једном тренутку, 1895. године, била најбогатија на свету по БДП по глави становника. Од тада земља иде путем пакла, левитирајући између промашених економских потеза и левичарске утопије. Тек 1983. године земља постаје демократија на челу са председником Раулом Алфонсином.

Духови прошлости

Аргентинску политику и економију прогања дух Хуана Перона. Харизматични сељак је на власт дошао 1946. године и остао до 1955. Његов популизам и мањак економског знања је створио идиотски покрет перонизам – популистичке мере између капитализма и социјализма.

То је савршен пример када државу предаш полуписменима који без иједне студије доносе суштинске одлуке. Он је ову ресурсима богату земљу увео у национализацију и трошење без контроле, две карактеристике које политичке елите ове земље не могу да коригују до данас.

Овај неморални шарлатан је био главни организатор прихватања разбеглих нациста након рата. Под његовом заштитом Аргентина је била последња станица пацовског канала у којој су највеће звери у историји нашле уточиште: Јозеф Менгеле, Адолф Ајхман, Анте Павелић и хиљаде других. Аргентина се и данас бори са својом репутацијом нацистичких апологета.

Срамно је да је његова ПЈ странка и даље моћна. Хавијер Милеј је у другом кругу победио Серхија Масу, перонисту и министра економије, који има част да из месеца у месец бележи нове инфлаторне рекорде.

Тужно је да нови председник разговара са духом свог покојног пса, али када видимо кога ће испратити са политичке сцене, свака луда је добродошла. Перонисти су од 1983. године на власти 24 године и често су земљу водили у рецесије и инфлацију. Овакви економски порази би довели пса на власт, а не Милеја који се шета са четири велика кера који су клонови. Његови радикални економски планови су узбуркали учмале економске кругове који жустро критикују најављено.

Покушаћу да проникнем у последице његових планова. Аргентинци у суштини не морају да брину, нови председник ће или опоравити економију или угасити светло за собом. Народ који годинама бира оне који их пљачкају ни не заслужује боље. Милеј планира да укине 50 одсто државне потрошње. Сматра да већи део тог новца одлази политичарима у џепове и жели да им одсече финансијске изворе. Најавио је укидање већег дела министарстава. У комичном клипу скида називе министарстава са табле и енергично их баца на земљу. Овај потез ће смањити потрошњу и самим тим краткорочно умањити БДП. Овакви потези су песма за народне уши, али ефекат ће бити дијаметралан његовом плану да дигне економију на ноге.

Болни резови

Али, нешто мора да се учини. Током деценија државна потрошња је експлодирала и била добар део инфлаторних притисака. Када немате здраву економију, а држава троши без контроле, мањак се често надомести штампањем новца. Емисије без покрића у економском расту једноставно подигну цене. Тако се Аргентина нашла у инфлаторној спирали којој се не види крај. Милеј ће потрошњу смањити на 15 одсто у првој години како би избалансирао буџет. Аргентинци спремите се, биће болно.

Други елемент његове политике је укидање домаће валуте и доларизација Аргентине. Избијањем монетарних полуга из сопствених руку решиће инфлацију, али ће исплата свих социјалних програма доживети шок. Пара неће бити тако да ће пензије, здравство и образовање доживети нокаут. Укинуће централну банку коју је назвао – “најгора ствар у космосу”.

Аргентина нема довољно долара у резерви како би направила безболан прелаз. Потребно им је бар 50 милијарди долара док централна банка нема ни пребијеног доларчића. Чак је у минусу једну милијарду. Ако ипак пређу на долар, могућност финансирања дефицита се ограничава, а у случају Аргентине у потпуности нестаје.

Ко је луд да им да један цент када све што уђе у ту земљу буде проћердано. Новоизабрани председник планира продају 35 државних фирми па можда резерве дођу из тог извора. Овај ће потез, ако га уопште буде, ипак подићи поново трошкове живота и погодиће све слојеве друштва краткорочно. Када уђе у председничку палату, Милеј ће видети да гласачи не праштају ни дан патње, а никако месеце или читаву годину колико ће му требати да имплементира овај план.

Овце и лавови

Питање је како ће САД реаговати на ову идеју. Монетарна судбина Аргентине ће бити у рукама америчког ФЕД-а. То и није толико добра позиција јер ће део јавности кривити и САД за неминовне економске несреће Аргентине. Иако се на први поглед чини као победа америчке политике, овај аранжман са Аргентином не обећава ништа добро.

Аргентински политички систем је подложан утицајима политике на централну банку. То је срж проблема ове земље где извршна власт често диктира монетарну политику. Централне банке зато морају бити независне од дневне политике, јер у супротном сваки политичар би да завуче руку у касицу и реши горуће проблеме који нису системски решени. То ни овај кловн не разуме: није проблем у централној банци већ у закону који регулише однос исте са политичким структурама.

Месеци који долазе биће интересантни. Популистички програм шароликог Милеја ће уздрмати ову земљу која је већ дрмана много путе пре њега. Широм света све више популиста долази на власт као последица корумпираних политичких елита које су све мање у стању да одрже друштвену кохезију. Холандија, Словачка и сада Аргентина су црвени картони за учмале и корумпиране професионалне политичаре који су од демократија направиле прћије за лично богаћење и промоцију.

“Нисам дошао да водим овце, већ да пробудим лавове”, поручио је Милеј.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.