Супер људске приче из Дервенте: Снага породичне љубави и искреног заједништва

Дијагнозе и медицински изазови већ седам година су свакодневница у Горданином дому, али ово није прича само о томе, већ о снази једне породице, подршци дивних људи попут наставника Жељка Грујића и учитељице Драгане Поповић, као и о важности учења из различитости и моћи искреног заједништва.

Најстаријој Горданиној кћерки Ивани, 2017. године је дијагностификован дијабетес типа 1. Тада је имала 12 година. Само годину дана касније и млађој кћерки Милици установљена је иста дијагноза. Имала је тек седам година.

- Прстићи испуцали од боцкања због мјерења нивоа шећера. Сузе сваки пут када своје мало раме ослободи од гардеробе да бисмо јој дали инсулин. Сваки одмор смјењивали смо се супруг и ја како бисмо јој давали инсулин да би могла ужинати са осталом дјецом -  присјетила се Гордана тих првих тешких дана, када су стално долазили у школу, јер је Милица била сувише мала да би могла сама себи давати терапију. Међутим, тада им је у сусрет изашла учитељица Драгана Поповић, која се понудила да умјесто њих покуша Милици дати инсулин.

- Нажалост, имам искуство са дијабетесом. Наравно, није исто давати инсулин дјетету и одраслом човјеку. Али, успјеле смо. Трудила сам се да припремим и другу дјецу и укажем на то да је нормално да Милица сваког дана добија лијек. Дјеца су то схватила и били су заиста пажљиви и пуни разумјевања - казала је Поповићева.

Огромну подршку у школи имала је и Ивана. Наставник физичког васпитања Жељко Грујић био је и остао њен велики ослонац. Изводио је Ивану са часова када је ниво шећера у крви био висок и када није постојало друго рјешење него фисикултурна сала, лопта и трчање.

- Ивана је била шести разред када је сазнала да има дијабетес. То је било и моје прво искуство са дијабетесом. Нисам у почетку мислио да ћу моћи много да помогнем. Међутим, временом сам схватио колико је важно редовно мјерење шећера. Чим бисмо примјетили да јој је шећер мало већи, појачавали смо физичке активности и вјежбе - присјећа се Грујић, захваљујући чијој је посвећености Ивана имала прилику и да оде на екскурзију.

Директор Основне школе „Никола Тесла" Љубиша Ђурић истакао је да је природно за све чланове наставног особља те школе да помажу и подржавају ученике.

- Ово је мали град, гдје се сви познајемо, тако да се и на послу и у школи понашамо као породица. Једни другима смо при руци, а посебно у тешким ситуацијама. Позив просвјетног радника је сам по себи узвишен, а дјела наших наставника иду у прилог томе - нагласио је Ђурић.

Осим наставницима и управи Основне школе „Никола Тесла", Гордана је веома захвална и руководству СШЦ „Михајло Пупин" и професорима гимназије коју Ивана сада похађа.

- У групи сам са родитељима дјеце са дијабетесом из цијеле Српске којих има пуно и немају сви оваква добра искуства са школама. Захвални смо и заиста срећни због тога. Веома ми је драго што је Supernovа одлучила да издвоји и награди људе који чине добра дјела за комплетну друштвену заједницу и мислим да на овакве људе и у будућности треба сви да се угледамо -  поручила је Гордана.

На конкурс "Супер људске приче" у организацији компаније Supernovа пристигао је импресиван број прича од стране аутора који су са поносом представили своје јунаке и свакодневне мале хероје.

Циљ овог пројекта јесте да се пронађу и представе талентовани, инспиративни, храбри и хумани људи, који својим понашањем мијењају животе других на боље, а наше окружење чине љепшим мјестом за живот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.