Некад биле бојаџије

Радоје Тасић
Некад биле бојаџије

РУДО - Хода за стадом оваца старина Сретен Станишић, по пашњацима свог родног села Оскоруше, чепрка штапом по земљи тражећи гљиве редуше и успут пребира по мислима сабирајући све оно шта му се на животном путу догодило. Времена има доста, а мисли брзе, стуште се у даљину као орао кад се брзином муње устреми на плијен у ливади, па лутају час тамо, час овамо, одсликавајући оно што је некад било.

Сретен у видокругу, на дрвету, у трави, стијени или сеоском путељку гледа у боје, оцјењује њихове нијансе и свјежину, чудећи се како мајка природа, као најбољи стручњак, упари колоритне преливе као дјевојка на својој тек извезеној ношњи.

- Готово пола вијека сам био бојаџија, од тог заната породицу отхранио. Била су то нека добра времена кад се пуно радило, доста зарађивало, а весеља никад није недостајало - почиње Сретен причу, вртећи штапом и ровећи њиме земљу поред опанка пироћанца.

Дијете из Оскоруше код Рудог занат је завршило 1960. године код старог бојаџије у овом малом мјесту, а бојаџијски испит полагало у Вишеграду код познатог мајстора овог заната Радивојевића.

- Са дипломом у џепу и стеченим знањем обрех се у селу Заборку код Чајнича. Навалио народ у радњу, доносе канчеле вуне, бојим им чарапе бјелаче, џемпере, сву тканину. Бојио сам у казану од 150 литара вуну, памук, најлон, перлон, а посебно кошуље перлонке, које су тада биле у моди - присјећа се стари бојаџија.

Станишић је имао пуне руке посла јер је Заборак сточарски крај, па је вуне било у изобиљу. Канчеле вуне су у џаковима од костријети на коњима догонили до радње, а онда би они доконији сјели, извадили из торбе комадић сира торотана, полукилицу ракије, ћеифили и уживали гледајући како им се тканина боји.

- Понекад би се они из најудаљенијих села и понапили, па би из дворишта моје радње одјекнула пјесма, она сјетна сељачка о изгубљеној љубави и момачком дерту који је иза ње остао - прича Сретен.

Катанац на радњи

Сретен је катанац на бојаџијску радњу ставио 1992. године кад су прве пушке запуцале око Заборка. Вратио се у своје село, ужива пензију, чува овце и говеда, и гледа како у даљини на хоризонту трепере боје у дуги која се савила изнад брда.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана