Зашто Срби не славе Божић у децембру

Зашто Срби не славе Божић у децембру 08.01.2017 22:03 | Новости.рс

Реформисани календар Милутина Миланковића и даље заборављен. Миланковићев јулијански календар усвојен 1923. године најтачнији у историји. СПЦ предложила Миланковићев календар, а наставила да користи јулијански.

Од почетка људске цивилизације до најновијих времена, свакодневни човjеков живот готово је незамислив без календара. Још од најранијих времена постојала је потреба за одређивањем годишњих доба, кишних сезона, вријеме сјетве, узгоја, раста и жетве најважнијих усијева за прехрану и разних других активности. Можемо ли, бар за тренутак, да замислимо данас живот без календара у сложеним индустријским системима производње? Или, рецимо исто тако, политички и религиозни живот.


Календар је, најједноставније речено, настао као потреба људи да знају своје мјесто у времену. Све велике ране цивилизације имале су свој календар. Они су настајали у односу на кретања Мјесеца, Сунца, а понекад и Венере. Преовлађујућа је подјела на лунарне календаре (исламски, стари римски и много античких календара), лунисоларне (гдје се упоредо посматра кретање Мјесеца и Сунца, као у јеврејском и кинеском календару) и соларне, попут грегоријанског и јулијанског календара.

У хришћанском дијелу свијета, коме и ми припадамо, већ вијековима функционишу ова два посљедње поменута календара - грегоријански и јулијански. Први је на историјску сцену ступио јулијански календар који је увео римски цар Јулије Цезар 45. године прије нове ере, који је касније назван по њему, а под утицајем грчке краљице Египта, Клеопатре VII Филопатор, чија је престоница била Александрија, а по математичком обрасцу астронома из тог града, Сосигена.

Према јулијанском календару година траје 365 дана, али је свака четврта година преступна и износи 366 дана. Из Сосигеновог обрасца произилази да је дужина године 365,25 дана или 365 дана и 6 часова. Проблем са свим календарима је што период окретања Земље око Сунца траје 365,242199 дана. Први је до ове цифре дошао арапски научник и пјесник Омар Хајам око 1073. године. Тако јулијанска календарска година има вишак од око 11 минута, што се сабира како године пролазе. Као код лошег сата, календар касни за стварним стањем и датуми се све мање поклапају са положајем Земље у односу на Сунце. Ова разлика расла је један дан послије сваких 128 година или три дана за 400 година.

Римско царство пропада пет вијекова послије увођења јулијанског календара, али новонастала хришћанска црква наставља да користи тај календар. Цркви је било веома значајно тачно утврђивање дана најважнијег празника Ускрса. Први екуменски сабор у Никеји је 325. године одлучио да се Ускрс слави у недјељу, прву послије пуног мјесеца по пролећној равнодневици. Грешка коју је правио јулијански календар је помјерала равнодневицу, а тиме и вријеме Ускрса и осталих празника.

Реформом јулијанског календара 1582. године постигнуто је максимално приближавање дужина календарске године природној, астрономској години. Она траје просјечно 365,24218967 дана, а средња грегоријанска година 365,2425 дана. Грешка коју прави грегоријански календар је 26 секунди годишње, умјесто ранијих 11 минута и 14 секунди.

Петнаест вијекова после усвајања јулијанског календара, папа Гргур XIII, доноси одлуку да послије четвртка, 4. октобра, сутрадан једноставно осване петак, 15. октобар. Тиме је из јулијанског календара изостављена нагомилана разлика која је у том тренутку износила читавих 10 дана. Да би се календар усагласио са дужином тропске године, у папиној одлуци је писало да ће свака четврта година бити преступна.

Неке католичке земље - Италија, Шпанија, Португалија и Пољска, одмах су увеле тај нови, грегоријански календар и у свијетовну, грађанску употребу - са датумом од 15. октобра 1582. године. Остале западне државе уводиће доста доцније нови календар.

Православна црква и државе као Русија, Јерменија, Грчка, Бугарска, Румунија, Србија, Црна Гора и друге, придржавале су се старог јулијанског календара, који је стално увећавао грешку од једног дана на сваких 128 година.

У другој половини XIX вијека, неколицина српских интелектуалаца почиње да се бави проблемом јулијанског календара. Први је почео Захарије Стевановић Орфелин, који је 1783. године у Бечу издао књигу "Вечни календар", а завршио Милутин Миланковић реформом јулијанског календара који је и званично усвојен на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Међутим, између ове двојице живио је и дјеловао још један значајан научник, данас готово заборављен који се више него успјешно бавио реформом календара. Био је то Максим Трпковић, рођен 1864. године у селу Орланци у Македонији, у пекарској породици која се убрзо преселила у Београд. Ту се Максим школовао и постао веома цијењен гимназијски професор математике и физике. Његова истраживања су крунисана 1900. године када је објавио рад "Реформа календара". Главно Трпковићево запажење је било да уколико се одузме седам дана, у току 900 јулијанских година, добија се, у просјеку, грешка од само двије секунде у односу на праву годину.

Почетком двадесетог вијека, нарочито послије Великог рата у Европи, па и у Србији, почињу да се осјећају неки нови ветрови, буде се реформаторски духови скоро у свим областима друштвеног живота. У државним управама, у ванцрквеној примјени, Бугарска (1916), Русија (1918), Југославија (1919), Грчка (1924) и Румунија, напуштају јулијански календар. У новоформираној Краљевини СХС (Југославија) од 28. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском календару. Православна црква остала је на старом календару. Због раскорака у календарима хришћанских цркава, сви велики вјерски празници слављени су два пута. То је по мишљењу многих савременика па и самог краља Александра Карађорђевића, уносило културну пометњу и доносило велику штету у економији.

Истовремено са отварањем полемике о календарском питању у новој Краљевини, из Атине и Васељенске патријаршије у Цариграду стиже иницијатива да се православне цркве договоре о промени црквеног календара. Извјештачи из Цариграда су јављали да је васељенски патријарх поздравио идеје за усвајање западног грегоријанског календара за све цивилне потребе и да је вољан да црква стане иза државе у овој ствари.

Сви ови догађаји инспиришу министра вјера Љубу Јовановића да позове великог научника Милутина Миланковића, у то вријеме већ познатог и у ширим европским круговима, и предочио му иницијативу за промјену календара, потеклу од васељенског патријарха Мелетија IV. Професор Миланковић је прионуо на посао, прикупио је сву расположиву грађу, брижљиво проучио запажања Максима Трпковића, и реформисани јулијански календар, најтачнији у историји, био је спреман за презентацију на Свеправославном конгресу, који је био одржан у Цариграду од 10. маја до 8. јуна 1923.

Делегацију Српске православне цркве су водили митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, доцније патријарх српски (од 1938), и професор небеске механике Милутин Миланковић. Српска делегација предложила је свој реформисани календар. Конгрес је реформи календара посветио шест пленарних сједница и шест комисијских. Девет чланова је учествовало у сесијама: шест епископа, један архимандрит и три лаика.

На овај конгрес нису дошли представници Руске православне цркве, који су трпјели комунистички терор у СССР-у, Бугарска православна црква због раскола са Васељенском патријаршијом, као и представници Антиохијске, Александријске и Јерусалимске патријаршије.

Календар Милутина Миланковића, по коме је разлика између стварне године и календарске само двије секунде, што је десет пута прецизније од грегоријанског календара, једногласно је прихваћен. Патријарх Мелетија IV шаље специјалну захвалницу Милутину Миланковићу, али нажалост, ова одлука се није спровела до краја. Нов календар прихватају Цариградска, Александријска и Антиохијске патријаршија, Грчка, Румунска, Пољска православна и Бугарска црква.

Архијерејски сабор Српске православне цркве септембра 1923. у Сремским Карловцима усвојио је у принципу нови календар, али је спровођење одложено за вријеме "када реформисани календар прихвате и примјене и све остале православне цркве". И то принципијелно прихватање траје до данас.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица