Pjesnik Ratko Petrović za Glas Srpske: Kad društvo ozdravi,poezija će opet postati jezik među ljudima

Pjesnik Ratko Petrović za Glas Srpske: Kad društvo ozdravi,poezija će opet postati jezik među ljudima 19.10.2017 08:04 | Aleksandra Madžar

Jedan od najvoljenijih pjesnika Ratko Petrović iz Beograda, na radost mnogobrojne publike održaće muzičko-književno veče "Nijedna pesma o njoj" 21. oktobra u Banskom dvoru Kulturnom centru u Banjaluci.

Autor šest zbirki poezije, učitelj u jednoj osnovnoj školi u opštini Palilula, čovjek koji iz srca, stihovima na najljepši način oslikava stanja ljudske duše i svijesti  za "Glas Srpske" govorio je o novoj zbirci pjesama "Nijedna pesma o Ani", pisanju poezije, ljubavi, muzici....

* GLAS: Kako Vi opisujete spoj muzike i poezije?

PETROVIĆ: Poezija je proizašla iz prvobitnih melodija naroda. Melodija govora, prvobitnih reči, svakog naroda je slivena iz narodnih, iskonskih melodija. Tamo gde je jezik negovan u sopstvenom duhu, u njegovim rečima odzvanja maternja melodija. Kroz to se čuje i duša naroda i misao naroda. Zato se pri porobljavanju i kolonizovanju naroda prvo zabranjuju obredne, izvorne, narodne pesme i zabranjuje se jezik tog naroda, čime se menja duh i misao naroda.  Čak i menjanjem jezika se uništava način mišljenja jednog naroda. Tako da su, ne samo međusobno protkane poezija i muzika, već i usko povezani sa samim čovekom. Ko smo, dešifrujemo kroz to što nas dotiče.

* GLAS:  Objavili ste šest zbirki poezije. Posljednja je tek izašla iz štampe. Šta čitaoce očekuje u  "Nijednoj pesmi o Ani"?

PETROVIĆ: Veselin Petković je najzaslužniji što knjiga postoji. Zbog toga sam i rešio da krenem sa promocijom od Banjaluke. Svojom voljom i sredstvima se založio za ostvarenje ove knjige. Knjiga predstavlja jedan presek svih ranijih knjiga, uz neke pesme, crtice i priče koje do sada nisu bile u prethodnim knjigama. U početku je trebalo da tu bude i nekih crteža, različitih radova, fotografija i jedan disk sa nekoliko melodija, međutim, u nekim međukoracima se na to zaboravilo, što je šteta, jer bi se upotpunio doživljaj. Pesme su po Veselinovom i mom izboru. Moj deo su modernije, a on je birao rane radove, tako da će zaista za svakoga biti (bez želje da budem neskroman) po mnogo toga interesantnog.

* GLAS: Mislite li da su način života i razmišljanja u 21. vijeku puni prepreka u prepoznavanju prave ljubavi i istinskih vrijednosti?

PETROVIĆ: Svi i tragaju za nekim emocijama. Ne nalaze se sve u poeziji, ne nalaze se sve u nekim pozitivnim aspektima veza. Svi smo drugačiji. Bitno je da budemo iskreni prema sebi o tome šta je to što zaista želimo i onda ćemo biti srećni, a druge poštedeti. Sve je to sa ljudskog spektra. Dignemo nos, pa neke delimo na više i niže, međutim - komplikovana smo bića i ne moramo svi deliti iste vrednosti, niti imati iste potrebe. U redu je na nesvesnom nivou želeti sigurnost koju pruža mužjak zarad bolje šanse za opstanak potomstva. U redu je birati na prost, životinjski način partnerku, zavisno od njene anatomije. Možda nakon toga ide i razvoj osećanja neke više vrste? Ne znamo. Nismo oni. Ne treba osuđivati. Pogotovo u ovakva vremena. 

* GLAS: Šta Vama kao čovjeku, daje poezija, tj. pisanje poezije?

PETROVIĆ: Ništa do mogućnosti da nekome saopštim što osećam, na po mene možda najprirodniji način. Dakle, ništa što i drugima ne dozvoljava, da kroz sopstvenu ili tuđu reč poruče nekome nešto. I to je najvažnije. Sve ostalo je sujeta. Egoobmanjivanje. Ne vidim ni veliku nagradu, ni veliku kaznu. Ne vidim ništa mistično, niti posebno u tome da neko piše. Ima razlika u kvalitetu i to je to. Nema ničeg posebnog. Koliko i kako osećaš, takva će ti biti poezija. Treba imati sreće da se naiđe danas na osobu, samosvesnu, zrelu, veliku, svoju, razrešenu (u odnosu na primat biologije i šematiku uparivanja) i ne vidim razlog da iko onda ne bude pesnik. Ljubav daje, ne pisanje. A, ne mora se ni pisati o ljubavi. Može se pisati i kada te izda ljubav, osoba i život. Jednako dobro. Ili o hiljadu drugih tema. Pisanje poezije je samo zdrava komunikacija, otvorena, kakve bi trebalo da ima, na za današnje društvo nezdrav način. Kad društvo ozdravi, poezija će opet postati još jedan jezik među ljudima.

Učitelji nemaju prava na ozbiljne greške

* GLAS: Šta vidite kao najveće bogatstvo koje u sebi nosi Vaša profesija - biti učitelj?

PETROVIĆ: Bogatstvo je učestvovati u nečijem odrastanju, usmeravanju na neke prave i zdrave vrednosti. Biti bitan deo nečijeg života. Zahteva da se u svakom trenutku bude bolji čovek, jer si primer, jer si uzor i to je ono što i učitelja oplemenjuje i menja. Deca imaju prava na grešku i greške se očekuju, ne bi li se gradilo ka boljem i učilo (o sebi, životu), dok učitelji nemaju prava na ikakve ozbiljne greške. Učenici obogaćuju onoga ko se bavi ovom profesijom u svakom segmentu obrazovnog procesa, te je zaista teško izdvojiti jednu stvar kao najveće bogatstvo. Morao bih danima da razmišljam i teško da bih se odlučio za samo jednu stvar. Tema o kojoj se knjiga može napisati.



© Glas Srpske 2012 ISSN 2303-7385 | Impresum | Marketing | Kontakt | Latinica | Ćirilica