О њима што немају цијену

О њима што немају цијену
Мирјана Кусмук
03.09.2015 22:28

"Ја немам цену"! Вриштала је мала двогодишња дјевојчица у тренутку игре у којој је велика пјесникиња подизала на празне пијачне тезге и говорила: "Продаћу те".

Они старији, префриганији, рећи ће ипак: "Свако има цијену само она зависи од понуде".

Да ли је заиста живот пијаца? И коме уопште вјеровати: искрености дјетета или искуству одраслог? И једном и другом, јер овдје је ријеч о нечем много компликованијем, ријеч је о ставу, о карактеру, о индивидуалцу, о човјеку. И на крају све је ствар избора.

Сваки човјек који има самопоштовање и самопоуздање истовремено има властити став и властито мишљење. Има принцип и јасно одређење и према друштвеним кретањима и према људима, у персоналним односима.

Има једна прича која на посве једноставан начин осликава како људи без властитог мишљења постају играчка коју други врте у круг. И постају жртва властите поводљивости и наивности. Прича говори о томе како су унук и дјед ишли у неко село да купе магарца, а на повратку кући сјели на магаре и на том путу срели једног путника.

"Срамота! Па зар вас двојица немате срца?! Тако се навалити на јадну животињу, два човјека, а јадан магарац један!!!", добаци им тај путник.

Дјед и унук су размислили и схватили да путник говори истину и да су претјерали. Одлучише да дјед, јер је тежи, сиђе са магарца. И наставе мирно даље.

Након неколико километара сретну другог путника.

"Како вам је само лијеп тај магарац. Али страшно је то што га јаше млад дјечак, а стар и уморан човјек иде пјешке", рече тај путник.

Размислили дјед и унук и о томе и одлучили да замијене мјеста. Дјед се попе на магарца, а унук настави пјешице, кад ето и трећег путника.

"Јао која срамота да старо кљусе јаше магаре, а јадно нејако дијете пјешачи покрај њега!!! Па старче, зар Ви немате срца?" извиче се путник на њих, а дјед се посрами.

На крају одлучише да је најбоље да ухвате магарца за ноге па га на леђима однесу кући. Тек што су то урадили сретоше још једног путника. Када их је угледао путник је почео да вришти од смијеха.

"Какви сте ви луђаци. Носите магарца умјесто да магарац носи вас. Па магаре је научило на терет, што нисте сјели на њега да вас носи обојицу".

 

Добар слуга, лош господар

 

А имати став значи бити оно што јеси, а не оно што се од тебе тражи. Значи бити свој, држати се властитог искуства и мишљења, оно што радиш радити због себе, из властитог увјерења и најбоље што можеш. Јер, када је то тако, онда и не можеш другачије.

Наравно да само људи сигурни у себе имају снагу да имају властито мишљење. Јер имати властито мишљење значи имати самопоштовање. А они који имају самопоштовање тешко да могу прихватити да туђе мишљење буде њихово.

Да ли су онда људи који имају самопоштовање и самопоуздање препотентни? Наравно да нису, иако се њихов шапат чује гласније од дреке гомиле. Препотентни су увијек они други, по којима се ништа неће звати.

Зато је најлакше и комуницирати са оствареним људима. Они су скромни и веома приступачни, јер немају проблем са собом. Они знају колико не знају. Они други што никада то неће знати су сами са собом на "ви". Добре слуге, лоши господари. И без изузетка имају цијену, јер њихово из секунде у секунду промјенљиво мишљење и став креира један једини мотив, лични интерес. Или партијски који је на крају поново збир личних интереса. А те интересе не диктирају ни идеали, ни спознаја, ни искуство, ни здраво расуђивање.

У индивидуалном и креативном смислу остварени у областима којим се баве било да су писци, сликари, љекари, новинари....увијек су и храбри. Јер само храбри су остварени као рецимо Меша Селимовић, Данило Киш, Милош Црњански, Милован Ђилас, Милан Кундера, Петар Кочић, Милорад Екмечић… и десетине још оних који су се захваљујући свом ставу, свом мишљењу, и свом принципу уписали у бесмртнике. Ведрана Рудан није, али јесте из властитог принципа престала да пише колумне. Мало ли је?

У политици, барем на нашим просторима, тога нема. У политици нема става, принципа и властитог мишљења, јер политиком владају искључиво интереси. А интереси могу да прогутају све - и жабу и жива човјека. Народни умотворац смислио је и пословицу која каже: "Нема вјечних непријатеља, постоје само вјечни интереси".

Тако у политици можеш човјека да пошаљеш на оптуженичку клупу, а сутра уђеш у савез са њим. Можеш да га оптужиш да је серијски убица, а онда да с њим правиш владу. Можеш шта хоћеш, али мораш да имаш добар желудац.

Конкретних примјера је много и код нас и у комшилуку. Онај најактуелнији овдје је најављени савез СДА Бакира Изетбеговића и СББ-а Фахрудина Радончића. Нема шта посљедњих година Изетбеговић и Радончић један другом нису рекли, инсинуирали, паковали. Али интереси не познају принципе. Политика не познаје досљедности. Све може бити, а и не мора. Све што је важило јуче, данас не важи.

Слично је и код нас. Ко би икада сањао 2000. године да ће изворни СДС да 2015. године подржава СНСД? Ко би икада могао сањати да ће потпредсједник СДС-а бити савјетник предсједника из СНСД-а? Или да ће СНСД и ПДП икада послије 2000. бити у коалицији? Или да ће Војин Митровић послије свега што је изговорио у кампањи преговарати са онима које је пљувао? Или да ће Момчило Крајишник постати омиљени сарадник власти када је само неколико мјесеци прије било кажњиво дочекати га? Или да ће Драган Чавић икада више у савез са СДС-ом који га је избацио из партије? Или да ће Тихомир Глигорић прећи пут од СП-а, преко СНСД-а, до жестоког критичара СНСД-а у СЗП?

Ко би рекао да ће Горан Весић, близак сарадник Зорана Ђинђића, бити савезник Александра Вучића? Ко би рекао чуда да се десе, пјесма је коју баш воли Ивица Дачић. Јер, ко би рекао да ће Слобини социјалисти икада бити у власти са Ђинђићевим демократама?

Теорија Срећка Шојића

Много је примјера, као што је много погажених принципа и ставова. Све је као "тесна кожа" Срећка Шојића. И Лане Гутовић, који га је отјелотворио на ТВ екрану, није у криву када каже: "Морао бих да се изборим са својом меморијом и моћи запажања не би ли се сетио неког политичара који не личи на Шојића".

"Наравно, не говорим о његовом начину одевања, него о систему вредности и начину размишљања. Срећко Шојић је почео као преварант у транспортној фирми. Док је он био директор, држава је још била здрава и нормална. Могла је да је поткрада нека вуцибатина чија је поквареност била фокусирана само на малу популацију и круг једног предузећа. У серији "Бела лађа" Срећко Шојић је постао политичар који је утицао на целу државу. Шојић се није усавршио, него је држава пропала. Она је пала, није он порастао. То је цела теорија Срећка Шојића", образлаже Гутовић.

А у одговору на питање типа "има ли нам спаса јер пропасти не можемо", каже:

" … Ми немамо капацитета за то. Очистили смо своју будућност преварама, лажима и додворавањима. То радимо више од сто година. Пажљиво избацујемо из државе људе који вреде. Задржавамо искључиво багру и будале".

Јасно је да само друштво јаких појединаца, остварених и оних који су у својим областима дали резултат може да успије. Увијек је труд и резултат индивидуалан, да би успјех био колективан.

И стварно никада никога нисам пратила на студије. Посебно никога нисам пратила ко никада неће да се врати. Сви моји су студирали код куће. Због тога је и цијела ова прича. Прича о нама, о онима који одлазе и онима који остају. А одлазе они који имају став, имају самопоштовање, имају самопоуздање, они који желе фер утакмицу и шансу. Шансу у којој ни партијска књижица, ни рођачка веза не играју ништа ако не вриједиш. Они који су сигурни да могу и да јесу. Они који имају властите принципе које су спремни да слиједе. Они који немају добар желудац.

Зато је ових неколико редова њима у част.

Кажу да су људи без става идеал сваког тоталитаризма. Можда јесу, а можда и нису. Јер људи без става одговорни су за рађање сваког тоталитаризма. Ријетко гдје и када влада краљ, увијек владају дворјани.

Па шта је онда било прије: кока или јаје? Неважно. Јер, биле су барабе.

Колумне Коментар дана