Баш сатира умије да насмије

Баш сатира умије да насмије
Сања Влаисављевић
28.11.2009 00:00

Таман када нетко скупи грађане ове земље око нечега вриједнога и када људи, одакле год да су, почну да о некоме мисле позитивно појави се неки генијални грађански интелектуалац којему то смета. Не нисам погријешила, појави се нетко коме то боде очи, а није националиста из РС или Западне Херцеговине. Тај нетко је задужен за грађанску културу само овдје и само одавде, а то значи из Сарајева. И то не било какво ширење грађанске културе, већ некакво врцкаво, духовито па чак и сатирично.

 Сатира је иначе увијек добро дошла када нешто треба потцртати, када нема довољно аргументације, али и када желимо проћи без одговорности, јер сатира не подлијеже никаквом кажњавању. Е друго питање је да ли смо ми овдје икада имали прилику прочитати у новинама уистину сатиричан текст, али неки аутори за своје текстове кажу да су сатирични подједнако, као што и уредник једних грађанских новина вјерује да је његова порнографска дуплерица у бити сатира. На тој дуплерици нас и мртви и живи, животиње и астрална бића дочекују у позама необуздане хомосексуалне фантазије.

Психоаналитичари би могли ту штошта уочити и након летимичног погледа, али нећемо се мијешати у њихов посао, јер нас занима тек реторика и ништа друго. Тужно је што разна неовисна регулацијска тијела не примјећују сав ужас који нас сваке седмице дочекује са тих сатиричних страница.

Aли како ће итко ишта и примијетити када новинари сатиричари своје читаоце већ унапријед ословљавају са "стоко". Стока не може рационално размишљати, па нас чуди што ови умјетници досјетке и шале онда пишу за њу. Можда би доиста и били у праву када тако мисле о својим читатељима када би национализам који извире из сваке њихове ријечи остао неопажен. Један такав текст, прије неки дан објављен, није могао измаћи једном, па макар и сточном несувислом погледу. Пише аутор о Блажевићу Ћири, навијачима и којечему.

Недавно је Ћиро успио да направи праву еуфорију око утакмице БиХ-Португал. То у бити и није била утакмица, већ спектакл који су грађани ове земље гледали. Гледали су га и грађани сусједних земаља. Слушала сам коментатора на ХРТ2 који није крио своју усхићеност. Не једном "Ћирини змајеви" су били скоро па "наши". Да ли је ово успјело било којем, а посебно оним грађански оријентираним политичарима? Ма ни случајно. Мислим није им ни могло успјети, јер никада нису нити настојали да такво што ураде, а о грађанској култури код њих ионако нема нити говора.

Говоримо овдје о оном истом Ћири који је, гледајући из Сарајева, ишао "Додику на ноге", као да није ишао утјецајном домаћем политичару ради посла који је свакој земљи важан. Додуше, тај разговор није био у пријестолници грађанства, цивилизираности, антинационализма и слободног новинарства, него у Бањалуци и то је нешто што се не заборавља и не прашта. Е па зато се мора пронаћи нека застрашујућа мрља из прошлости коју треба хитно изнијети на свјетлост дана како би актер међуентитетског пријатељског разговора био инкриминиран.

Тако врцкава духа сатиричар вели: "Ћиро међу бошњачким навијачима пропагира Фрању Туђмана, који је мрзио Србе, а за Бошњаке сматрао да не постоје, него су Хрвати муслиманске вјере. Није ми сада јасна та навијачка хорда, је ли она заљубљена у Ћиру зато што је он циркузанер и шоумен или зато што туђманише по Босни. Aли највјероватније је да су навијачке масе несувисле, а политички свакако блесаве. Па сад ти навијај за Босну док ти то навијање не дође главе. Тако је настрадао добри Мирсад Кебо, када је у Широком Бријегу стао на страну навијача Сарајева".

Што би све овдје могло узнемирити добронамјерног читаоца? За почетак екстремни национализам који се провлачи кроз опис Блажевића који "туђманише" окупљајући младост ове земље како у државном тиму тако и на стадионима. Било би неописиво видјети какву позитивну међуентитетску поруку спонтано насталу након неког, макар и сатиричног, текста као што је то захваљујући Блажевићу било виђено на некој од утакмица бх. репрезентације, гдје је писало на ћирилици да Бијељина воли БХ. Нажалост тога нема, а са оваквим писањима неће никада ни бити. Оваква писања хране и његују национализам, екстремизам и сепаратизам. Ето, сада се коначно могло видјети и како би из Сарајева био назван нетко тко повезује грађане "циркузанер и шоумен". Aли зашто нема више циркузанера и шоумена који неће позивати на неке нове ратове, па макар и оне ријечима? Aли није ни то довољно. Сви они који се радују макар једној позитивној ствари овдје су несувисли и "свакако политички блесави". Ево га коначно и једно право антинационалистичко лице огољено у свом национализму. Блесав је, дакле, сваки онај који би и пожелио, а камоли показао да му је стало до позитивних токова без нових насилних подјела, а уз уважавање фактичког стања. Није довољно да су блесави сви они који немају проблем нити са Бањалуком, нити Широким, а паметни су сви они који из удобних фотеља граде цјеловиту и јединствену, грађанску БиХ, него су притом и несувисли, јер не виде ходајући по земљи све оно што виде поштени сатиричари.

Прогнозирају они и да ће им то навијачко јединство "доћи главе", баш као што је дошло и оном сарајевском политичару који је након трагичних ногометних сукоба отишао у службену мисију не да помири супротстављене стране, што је требало да учини по својој функцији, не да упути топлу ријеч и узнемиреним грађанима Широког који су такођер били престрављени драматичним догађајима, него да помогне навијачкој скупини којој се приклонио. Е па да ли овдје треба додатно сажаљење над "добрим" политичаром који је у функцији потпредсједника Федерације хрлио у помоћ само навијачима из једног дијела Федерације? Као да опет имам осјећај да нити Федерација нити РС нити било што друго не постоји изван Сарајева. И ако постоји такво нешто онда је то само извор зла.

И наравно осим навијача на ногометном терену, крдо и стока су сви они који слиједе политичаре које су бирали, јер се приклањају њиховим политичким опредјељењима. Крдо и стока су они који слиједе легитимно изабране политичке лидере, али и сви они, поучава нас врли сарајевски сатиричар, који су присуствовали спроводу патријарха Павла. Та "моћна навијачка маса" је ишла на спровод јер је "морала да тугује" "јер зна се како православна црква влада и оним мањинским католицима, муслиманима и атеистима". Ови реци су, претпостављам, такођер требали да имају сатирични ефект, само што је читаоцима претходно морао да замре сваки смисао за хумор. Нити смрт највишег вјерског поглавара није света или је то само неки духовити обрат? Штета што оваквих сатиричних обрата није било поводом сахрана неких ратних поглавара, када су десетине грађана походиле спровод и не марећи у том тренутку за хрватске и српске мањине у Сарајеву. Баш сатира умије да следи крв у жилама.

 (Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана