Recenzija djela koje je napravilo bum u javnosti: „Četnikuša“, romaneskna proza Emila Vlajkija

Istraživanja u Srbiji i Republici Srpskoj pokazala su da od sto učenika osnovnih i srednjih škola samo njih osam pročita obaveznu lektiru, remek-dela svetske književnosti: Homera, Dantea, Šekspira, Servantesa, Molijera, Puškina, Njegoša, Balzaka, Tolstoja, Dostojevskog, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Miroslava Krleže, Tomasa Mana, Foknera, Borhesa i druge. Ipak, knjiga, milenijumska riznica znanja i saznanja, ne posustaje niti odustaje, istražuje, beleži, pamti i traje. To potvrđuje i nova knjiga Emila Vlajkija „Četnikuša“. Bez usluga knjižara, sa novinskih izloga privukla je pažnju čitalaca i za mesec dana rasprodato je prvo izdanje, a u pripremi je drugo, prevodi na strane jezike i dramatizacija za scensko prikazivanje.

Književna nauka, od Aristotelove poetike iz četvrtog veka Stare ere do novog rezalizma-psihoanalitičkog, nadrealističkog, poetskog i „čarobnog“ našeg vremena, zastupa uverenje da pisci ne treba da prepisuju stvarnost nego da stvaralačkim postupcima i umećem od stvarnosti stvaraju novu stvarnost stvarniju od stvarnosti, umetničku istinu. Ni Vlajki u „Četnikuši“ nije prepisivao doživljenu sarajevsku ratnu stvarnost iz devedesetih godina prošlog veka. Epskim, lirskim, dramskim, esejističkim, ontološkim i metapoetskim stvaralačkim postupcima, jezikom stvarnosti i stvarnošću jezika, faktografiju je pretvarao u umetničku literaturu, umetničku literaturu u faktografiju. U ljubavni okvir mozaične kompozicije, njen romantičarski početak i tragičan kraj, asocijativnom i uporednom metodologijom, urzočno-posledičnim zakonitostima, analitički i kritički, preslikan je sarajevski ratni pakao i zlo u čoveku, porodici i društvu, vreme zločina i vreme smrti, od praistorije, Adamovog greha, „zlatnog teleta“, Mojsijevog prokletstva, Isusovog žrtvovanja i stradanja na krstu, pa kroz vekove, pehare i pokore do naših dana. Po Planu „novog Svevišnjeg“, novog svetskog poretka, Srbi su proglašeni za nove Jevreje, krivce bez krivice, i po volji belosvetskih moćnika, njihovih plaćeničkih medija i „milosrdnih anđela“ nemilosrdno su rušeni srpski gradovi, mostovi, poubijana nedužna srpska deca i oteta sveta srpska zemlja.

„Četnikuša“ se čita od naslovne korice, obojene u žuto, sa tamnim nijansama, boje nacionalnih obeležja, progona, patnje, ništenja i smrti, genocida, sinteze sadržaja, oblika i poruka. U gornjem zacrnjenom delu je ime pisca, u donjem, jarko crvenim slovima naslovljen je naziv knjige, simbolom ljubavi ali i krvoprolića. U pozadini se naziru brda, i „oni“ gore, demonizovani, „loši momci“. Dole je, gde se prepoznaju sarajevski gradski motivi, „bosanski lonac“ u kojem se kuvaju „naši“.

Autentični događaji i autentične ličnosti oblikovane su u autentičnu pripovest, studiju nasleđenog i obnovljenog zla. Obezvređene vrednosti postale su mera vrednosti i vrednost mere, crno-beli obrazac mišljenja i opstajanja. U podjednakoj meri nezavisna i zavisna poglavlja mozaične kompozicije jedna se na druga nastavljaju, osmišljavaju i uzajamno objašnjavaju. Rada Hadžidedić, glavna junakinja, Jugoslovenka srpskog porekla, univerzitetski profesor, predsednik Crvenog krsta, četnikuša, borkinja i majka hrabrost, pesma nad pesmama, horski pevana zbratimljenih naroda od Triglava do Vardara, u njima je postupno oblikovana spolja i iznutra, uporedo po srodnosti i citatima iz Biblije, Klaudijom, Jevrejkom, Pilatovom suprugom, sa njenim opredeljenjem, za Hristove opšteljudske vrednosti, Hristovom žrtvom, stradanjem na krstu i tragičnim antičnim junakinjama. Slute se dodirne tačke sa čojstvom njegoševskim i likovima iz kritičkog i novog realizma, Gogoljevog „Tarasa Buljbe i „Zločina i kazne“ Fjodora Dostojevskog, Andrićevog „tamnog vilajeta“ i Krležinih gubitničkih i dobitničkih „Zastava“. Stvaralački tragovi idu u i do Kafkinog „Procesa“ i Eliotove „Puste zemlje“.

Mnogo više i bliže Radu četnikušu određuju likovi iz knjige, njen suprug Mirasad, lekar, koji je svoje ljudsko dostojanstvo branio rezultatima rada i Hipokratovom zakletvom. Bez nacionalističkih prebrojavanja krvnih zrnaca uspešno je lečio ranjenike svih zaraćenih strana, ali nije imao lek za teško obolelo društvo i porodične odnose, za iznevereno „četnikušino“ jugoslovenstvo i „prevaspitanog“ sina Alena, vojnika „Zelenih beretki“, ubice desetina nedužnih ljudi i svoje majke. Za Srbe on je bio Turčin, za Bošnjake četnik. Patološkom mržnjom branio se od svega što je srpsko. Kad takav Alen stupi na scenu, napetost se usija i proključa. U žestokoj raspravi s majkom o pravdi i nepravdi, zločinima nad muslimanima, u progonu Srba i Hrvata u gradu na Miljacki, pljačkama, ubijanju ljudi, po zatvorima u privatnim kućama, verska i nacionalna mržnja progovorila je „merom bez mere“. Više od svega „na svijetu“ Alen je poželeo da se odrekne majke četnikuše: „volio bih više nego išta na svijetu da isiječem onaj četnički dio mene“. Prihvata „historijsko uvjerenje“ da je Bosna samo bošnjačka i da se po Alijinoj „Deklaraciji“ mora braniti ratom protiv nemuslimanske braće.

U izbegličkom konvoju pored majke Rade i desetina drugih građana minobacačkom granatom Alen je usmrtio i Zlatka Koena, Jevreja, rođaka po majci Alenovog oca. U bosanskom komunizmu i samoupravnom socijalizmu Zlatko je ubrajan u „ostale“. U građanskom ratu bio je „zaštićen“ od jedne, druge i treće strane, pa i od „ milosrdnih anđela“. Tražio je da se ljudi vole i da se jedni protiv drugih ne bore. Na svoj način i on je odredio Radin lik na mestu zločina i ljudskog zatiranja. Njih, potomke dva istorijska naroda, u sudbinskoj i sudbonosnoj ispovesti, sjedinila je istovetna smrt. Mnogi domaći i strani pisci priznaju da u svojim književnim delima kad govore o drugom, govore i o sebi. Ni Vlajki nije prećutao da je u lik junakinje Rade ugradio i deo svoje životne stvarnosti iz sarajevskog ratnog vremena kada je kao predstavnik Crvenog krsta stotine i stotine Srba i Jevreja preveo preko Drine u slobodu obećane zemlje. Takvo uverenje potvrđuju i crtati, komentari i analize u „Četnikuši“ preuzete iz drugih Vlajkijevih knjiga, pesničkih i autobiografskih: „Biti i nebiti“, „Lutajući Žid“, „Druga Judina izdaja“, „Lucifer u poremećenoj lutalici“ i „Genocid“.

Čitaocima ostaje mogućnost da „Četnikušu“ dopričaju svojom istinom i da po pravu i pravdi odgovore na pitanje koje je Emil Vlajki u svojoj romanesknoj prozi postavio: zašto su nacionalne većine na teritorijama koje su u Bosni i Hercegovini kontrolisale diskriminisale nacionalne manjine? I na pitanje svih pitanja: zašto se u Hagu nije sudilo i „međunarodnoj zajednici“ i njenim „milosrdnim anđelima“ koji su tako nemilosrdno rušili srpske gradove, ubijali nedužnu srpsku decu i oteli svetu srpsku zemlju?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.