Тамна страна фудбала: Убиства, па чак и ратови

Sputnjik
Тамна страна фудбала: Убиства, па чак и ратови

Много је отрцаних фраза исковано у славу фудбала, од “најважније споредне ствари на свијету”, преко “више од игре”, до “већи од живота”. Да је фудбал већи од свих осталих спортова, показала је и статистика која нам већ деценијама говори да свјетска првенства прати више људи него олимпијске игре.

Социолози су одавно утврдили да су модерни спортови замјена за гладијаторске арене, а амерички писац Пол Остер написао је да је фудбал на неки начин замјена за ратове, који се умјесто на бојном пољу са мноштвом мртвих и рањених воде на травнатом терену, витешки, у духу фер-плеја.

Међутим, “најважнија споредна ствар на свијету” однијела је до сада много људских живота и тако се фраза да је фудбал “већи од живота” показала као злокобна истина.

У наставку, подсјећамо на мрачну страну фудбала - фудбалске догађаје који су за посљедицу имали људске жртве.

Колумбија - убиство Андреса Ексобара 1994.

Послије елиминације репрезентације Колумбије из осмине финала актуелног Мундијала, појавиле су се озбиљне пријетње смрћу фудбалерима Матеусу Уриби и Карлосу Баки — трагичарима пенал завршнице у мечу против Енглеске.

И играчима других репрезентација фрустрирани навијачи пријетили су смрћу и могло би се рећи да су такве пријетње трагичарима утакмица постале фолклор широм планете. Међутим, кад је ријеч о Колумбијцима, ствари изгледају кудикамо озбиљније. И морбидније.

Прије 24 године, 2. јула 1994. године у колумбијском граду Медељину убијен је репрезентативац Андрес Ескобар, који је на утакмици у групној фази Свјетског првенства против домаћина, Сједињених Држава, постигао аутогол. САД су побиједиле са 2:1, а Колумбија је елиминисана послије групне фазе.

Ескобар је убијен испред кафића “Ел индио”, а према свједочењу његове дјевојке, убица је викнуо “гол” послеиј сваког од 12 испаљених метака. До данас није познато да ли је убица Умберто Муњоз Кастро починио злочин на своју руку или је убиство наручио неко од “контроверзних кладионичара”, који је уложио знатну суму на пролазак Колумбије у другу рунду.

Распад Југославије - “рат је почео на Максимиру”

Рат у бившој Југославији можда није почео на стадиону Динама из Загреба, али је ту најављен, пише “Спутњик”.

Увертира за највећи скандал на неком од стадиона у бившој СФРЈ 13. маја 1990. године почела је надјачавањем “добровољних пјевачких друштава”. “Делије” су пјевале “Друже Тито, Срби тебе лажу, они воле ђенерала Дражу”, а “бед блу бојси” су узвикивали “Хрватска - независна држава”.

У једном тренутку, навијачи загребачког Динама срушили су ограду и настао је општи метеж на терену. У општој тучи која је услиједила повријеђене су укупно 193 особе, од чега 117 полицајаца.

Националистичке страсти које су на “Максимиру” испливале на површину биле су увод у грађанске ратове који су растурили Југославију, а коначан број жртава у ратовима за југословенско насљеђе ни до данас није утврђен. Оно што се зна, да је у ратовима од 1991. закључно са 1999. годином, број жртава био петоцифрен, а по неким проценама и шестоцифрен.

“Грађански рат” на тлу Европе - ”Хејсел” 1985.

Једна од највећих трагедија на фудбалским стадионима десила се 29. маја 1985. године на стадиону “Хејсел” у Бриселу, кад је у општој тучи навијача Ливерпула и торинског Јувентуса страдало 39 присталица италијанског клуба, а око 600 их је било повријеђено.

Прије почетка утакмице, навијачи Ливерпула пробили су ограду и сабили Јувентусове у ћошак, што је проузроковало пад зида од три метра, гдје је већина погинула, док су остали страдали у обрачунима - убијени су ножевима или каменицама. Неки су страдали у свеопштем стампеду.

Трагедија је на “Хејселу” довела је до забране играња енглеских тимова у свим европским такмичењима на неколико година.

Важно је подсјетити да је средином осамдесетих хулиганизам на стадионима, и у Британији и у остатку Европе, био на врхунцу и да су широм “старог континента” готово на недјељном нивоу стизали извјештаји о погинулим или тешко повријеђеним навијачима.

Увертира за највећи хулигански масакр била је годину дана раније у Риму, кад су фудбалери Ливерпула освојили титулу у Купу шампиона, а послије меча су навијачи Роме прогањали присталице Ливерпула улицама Рима. Десетине навијача Ливерпула је повријеђено, међу њима и један тринаестогодишњак, који је готово тотално искасапљен, завршио је са преко 200 шавова само на лицу.

Освета је стигла у Брисел, а једина, условно речено, позитивна посљедица масакра на “Хејселу” био је закон против хулиганизма који је усвојила Влада Маргарет Тачер, а којим је релативно брзо и веома ефикасно укинута пракса хулиганског дивљања британских навијача.

Фудбалски рат 1969. однио 3.000 живота

Фудбалски рат је био краткотрајан и вођен је између Салвадора и Хондураса 1969. године. Узрок рата је био економске природе, односно питања имиграције из Салвадора у Хондурас. Тензије проузроковане овим питањем су се поклопиле са нередима који су избили током друге рунде квалификација за Свјетско првенство у фудбалу 1970. године.

Први меч одигран је 8. јуна у Хондурасу. Домаћин је славио са 1:0, голом центарфора Роберта Кардоне у посљедњем минуту. Остаће упамћено да се осамнаестогодишња Амелија Болаинос из Салвадора убила, јер није могла да поднесе пораз своје репрезентације. На сахрани је присуствовао велики број људи укључујући, и предсједника земље.

Медији и политичари у објема земљама подигли су велике тензије.

У реваншу одиграном под великим мјерама обезбјеђења, на који су играчи Хондураса дошли у оклопним возилима, убијена су два, а повријеђено на десетине навијача. Салвадор је славио са 3:0 и због истог броја бодова играна је мајсторица, на неутралном терену, у Мексику.

Након трећег меча одиграног 26. јуна, у којем је Салвадор славио са 3:2 и пласирао се на Свјетско првенство, поново су избили велики нереди који су проузроковали погибију неколико навијача и на десетине повријеђених.

Убрзо је на стотине миграната који су дошли у Хондурас прогнано назад у Салвадор. Двије земље прекинуле су дипломатске односе и почетак сукоба био је питање дана.

Рат је почео 14. јула 1969. године кад је војска Салвадора напала Хондурас. Организација америчких држава је преговарала о прекиду ватре у ноћи 18. јула, што је довело до потпуног прекида ватре 20. јула. Салвадор је повукао снаге почетком августа.

У шестодневном рату страдало је око 3.000 људи, од чега је 900 војника и цивила погинуло на страни Салвадора и око 2.100 на страни Хондураса.

Двије државе су потписале мировни споразум тек 30. октобра 1980. године и договориле да ријеше гранични спор око Залива Фонсека и пет дијелова границе посредством Међународног суда правде.

Суд је већину спорне територије додијелио Хондурасу 1992. године, а 1998. су Салвадор и Хондурас потписали уговор о разграничењу како би испунили услове декрета суда. Укупна површина територије коју је Хондурас добио од Салвадора након одлуке суда је 374,5 километара квадратних.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана