Миливоје Бракочевић, Некадашњи рукометаш Борца, за Глас Српске: Поносан сам што ме је Јована надмашила
Бањалука - Отац својевремено најбоље свјетске одбојкашице Јоване Бракочевић Миливоје Бракочевић, носио је три године дрес Рукометног клуба Борац, а у Бањалуци је и упознао своју тадашњу супругу. Наиме, Едита Лукић је била првотимка ЖКК Млади Крајишник, из тог брака је и Јована.
Иако му је град на Врбасу остао у лијепом сјећању, није га посјетио пуних 29 година, али је то промијенио прије неколико дана. Каже много се ствари промијенило, али једна не, рукометаши се и даље окупљају на истом мјесту, Кафе бару "988".
- Верујте, заплакао сам када сам стигао. Провео сам три прелепе године. Били смо млади, познати, град прелеп, људи квалитетни... Јована никада није била иако је често помиње и волела би да дође. Живот је и кратак и дуг и надам се да ће једног дана ипак доћи да посети овај прелепи град - истакао је Мића, како су га навијачи звали.
Како сам тврди, нема љепшег осјећаја него када дијете у свему превазиђе своје родитеље, баш као што је Јована урадила са њим и мајком.
- Једноставно, то је најлепши осећај! Јована је стварно специфична девојка, кћерка и спортисткиња, просто њене успехе нисмо стигли да пратимо колико је она рапидно напредовала и освајала све те медаље и пехаре. У 21. години је била проглашена најбољом играчицом Европе, у 23. најбољом одбојкашицом на свету, да би у 28. години напустила репрезентацију како би препустила место другима, млађим, врхунским играчицама, као што је Тијана Бошковић. Имам још и два сина, и срећан сам човек када су у питању моја деца. Квалитетни су и поштени људи, ништа их није искварило, ни успех ни новац - каже поносни отац.
За Борац је играо од 1984. до 1987. године.
- Закачила ме је смена генерација, одлазила је плејада врхунских играча као што су доктор Небојша Поповић, Раде Унчанин, а долазили су Златан Сарачевић, Мирзет Узеировић, Ирфан Смаилагић... Ипак, остало је неколико сада већ легендарних рукометаша, попут Енвера Косе, Златана Арнаутовића и некако се створио неки нови, млади Борац, са Абазом Арсланагићем на клупи. Наредне године је дошао Исток Пуц, вратио се Ермин Велић, стигао је и Сењанин Маглајлија... Биле су то три прелепе године проведене у Бањалуци, а ја лично мислим да сам могао много више дати Борцу. На моју велику жалост, променио сам у те три године четири тренера, Арсланагића, покојног Мому Голића, затим Бору Голића и Милорада Каралића. Да сам имао једног тренера верујем да бих успео да дам много више Борцу - присјећа се Бракочевић.
За крај разговора, за "Глас Српске", Мића је открио и једну тајну.
- Здравко Бели Рађеновић ми је био велики идол, и као човек и као играч. Желео сам да га достигнем али, на жалост, нисам! Он је, вероватно, најбољи рукометаш са којим сам имао прилику да играм - тврди Бракочевић.
Италија
Бракочевић је каријеру завршио у Италији у коју се, након десет година, поново вратио, овога пута као тренер.
- На моју срећу, на чело италијанског рукомета је дошла нова гарнитура људи, од којих су неки моји бивши саиграчи. Знају ме одлично, знају да сам био добар играч и тренер, поготово у раду са децом, и позвали су ме да радим са младима, да држим разне кампове. Већ су се показали и први резултати, и то у клубу у којем сам тренутно ангажован. То је Одерзо, близу Венеције, појавила се генерација дечака који ће вероватно, када порасту, бити репрезентативци Италије. Поносан сам на свој рад, а жао ми је што то не радим у својој Србији која, евидентно је, све више тоне када је рукомет у питању - рекао је Бракочевић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
