“Глас Српске” у посјети спортској породици из Прњавора: Петровићи освајају Европу

Никола Лучић
“Глас Српске” у посјети спортској породици из Прњавора: Петровићи освајају Европу

Прњавор - Одлазак маратонца Жељка Петровића на Олимпијске игре у Сиднеј био је право мало чудо, а на одличном путу да стигну оца, врло вјероватно и престигну, су његови синови Никола и Дражен.

Никола (18) кренуо је очевим стопама, па је практично проходао на атлетској стази, док је Драженов (16) најбољи друг рекет којим полако крчи пут ка самом врху Европе. Приликом наше посјете затекли смо их у породичној штампарији, а супружницима Жељку и Слађани помагали су насљедници који и поред свих обавеза увијек нађу времена да притекну у помоћ јер тако су, кажу, навикли од малих ногу. Породица је предуслов за било какав успјех, посебно у индивидуалним спортовима. Прави примјер су Ђоковићи и Костелићи, али и Мајдови који су многим одрицањима изњедрили свјетског шампиона у џуду.

- Ове године сигурно ниједна породица у БиХ нема титула првака као њих двојица, тако да смо на одличном путу да будемо једна од водећих спортских породица на овим просторима - започео је причу Жељко.

Његов пелцер брзо се примио код синова које је од малих ногу заразио свакодневном борбом са штоперицом и самим собом. Спорт је био свуда око њих, па су и на телевизији умјесто цртаћа гледали било шта што има везе са спортом.

Обојици је, логично, атлетика била први избор, с тим што се Дражен отиснуо у тенисере и то, како то обично бива у оваквим причама, прилично случајно.

- Рекет сам први пут узео у руке у Француској, када смо били у посјети код ујака. Добро ми је ишло, па сам почео да тренирам чим сам се вратио у Прњавор - присјећа се Дражен почетака.

Први озбиљнији резултати дошли су избором за најбољег играча у БиХ до десет година. Претходна сезона, коју је у узрасту играча до 16 година завршио на седмом мјесту европске ранг-листе, била му је најбоља до сада, а као највећи успјеси издвајају се пласман на завршницу Тенис Европа мастерса, финале турнира у Барселони, те титуле у Лошињу и Зеници, уз финала у Сарајеву и Чаковцу. Ни досадашњи пут није био посут цвијећем, јер је млади тенисер Олимпа због недостатка услова у родном граду пет пута седмично путовао у Бањалуку на тренинге. По завршетку основне уписао је средњу Економску школу у граду на Врбасу па му је сада много лакше да усклади обавезе.

- Одлично сарађујем са тренером Бојаном Мичићем, радимо већ пет или шест година и знамо се у душу, тако да смо добитна комбинација. Испред нас је државно првенство, два ИТФ турнира, па два турнира у Широком Бријегу. Послије тога путујем у тениску академију Николе Пилића, гдје ћу тренирати десетак дана - открива краткорочне планове.

Врхунски резултати не заобилазе ни Николу, јер је прошле године био четвороструки првак БиХ - у кросу на пет километара, десет километара на улици, те пет на стази за старије јуниоре и три за млађе јуниоре.

- Мислим да су ми татини успјеси створили још већи мотив. Надам се да ћу доћи до неке медаље на Балканском првенству. Дражен и ја смо велика подршка један другом. За вријеме такмичења смо у контакту, а, наравно, ниједно не може проћи а да се одмах послије не чујемо - поручио је Никола.

Сан сваког спортисте, па и браће Петровић, је наступ на Олимпијским играма. О томе им отац прича из прве руке, а колико је био упоран, најбоље свједочи помало невјероватна прича из Сиднеја.

- Прије почетка такмичења спортисти су добијали вакцину против грипа, али то није био случај са нама из БиХ јер је вакцина коштала 200 евра... Два дана прије маратона почела је да ме хвата температура, а дан прије имао сам 39 степени. Доктор ми је забранио да се такмичим, а ја сам тражио од њега папир да потпишем да ћу трчати на своју одговорност. Рекао је да то што тражим није нормално, али се нисам обазирао. На крају сам успио да истрчим, иако је то било једно од мојих лошијих времена. Ипак, завршио сам на 76. мјесту од 120 такмичара, што је било и више него добро с обзиром на све околности - испричао је Жељко.

Помало је тужан што атлетичари у Прњавору немају добре услове и што су резултати на дугим пругама у цијелом региону из године у годину лошији. Као примјер за то навео је свој рекорд у маратону који износи 2:17,13, док је прошлогодишњи побједник Београдског маратона био спорији за двадесетак минута.

- Немамо услове у Прњавору, немамо атлетског стадиона, не можемо да тренирамо ништа од техничких дисциплина, а углавном радимо на улици и њивама. У поређењу с тим, постижемо врхунске резултате. Данас млади људи, нажалост, нису спремни на велики рад и одрицање, више су посвећени телефонима и рачунарима - закључио је Петровић.

Никола и Дражен дефинитивно имају од кога да науче праве вриједности потребне да у догледно вријеме постану врхунски у својим спортовима, без обзира на отежавајуће околности које су им само мотив више.

Успјешан и као атлетичар

Запажене резултате у атлетици имао је и Дражен, за којег је везана и једна занимљивост.

- Он је у једном тренутку био првак БиХ у тенису и на стази на 600 метара у званичном првенству у атлетици. Мислим да ником нешто слично до сада није пошло за руком - рекао је Жељко Петровић.

 

Добра организација

Живот са спортистима није увијек једноставан, што најбоље зна Жељкова супруга и Драженова и Николина мајка Слађана, која се својевремено бавила каратеом.

- Није баш једноставно испраћати их и дочекивати свако мало, али све се превазиђе уз договор и међусобно уважавање - рекла је Слађана.

 

Недостатак новца

Највећу главобољу Петровићима, логично, задају финансије. 

- Дражен је прошле године имао подршку Министарства породице, омладине и спорта, а доскорашњи предсједник РС Милорад Додик платио је авионске карте за одлазак на Европско првенство у Москву. Начелник Прњавора Дарко Томаш обећао је да ће у наредном периоду још озбиљније помоћи Драженов тениски развој. Ипак, највећи дио сносимо сами, некако се боримо и не планирамо да одустанемо - рекао је Жељко Петровић.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана