Генерација Борца из 1988. присјетила се успомена о освајању Купа

Генерација Борца из 1988. присјетила се успомена о освајању Купа 14.05.2018 17:06 | Дарко Пашагић

Бањалука - Посиједјеле главе и наборана чела нису могли да умање ведри дух и расположење чланова чувене екипе бањалучког Борца која је 11. маја 1988. године отишла прежаљена у Београд, а послије мегдана са Црвеном звездом и побједе од 1:0 вратила се у град на Врбасу са пехаром и овјенчана славом.

Иако је од тада прошло 30 година, чак три пута више него у чувеној пјесми Тонија Монтана “Десет година је прошло као трен”, већи дио те генерације окупио се у ресторану “Стара Ада” да се присјети тог времена када је фудбал био више од игре и када је Борац био заштитни знак Бањалуке... Из стартне поставе ту су били Стојан Малбашић, Марио Матаја, Дамир Шпица, Милорад Билбија, Амир Дургутовић и Божур Матејић, као и петорица играча који су током те сезоне наступили у мечевима Купа, голмани Антон-Тончо Јаковљевић, Жељко Бабић, Алберт Побор, Веселин Ковачевић и Жељко Врањеш. Био је ту већ легендарни предсједник Месуд Мулаомеровић, чланови управе Живко Станић, Џавид Гунић, Зоран Калинић, Стојан Давидовић... помоћни тренер Ненад Гавриловић, физиотерапеут Миленко Каурин... Ту је био и већи дио данашње клупске управе са предсједником Бранком Ковачевићем на челу, потпредсједник Вицо Зељковић, директор Дејан Лукендић... и бројни други гости.

Дургутовић је асистирао код гола Сенада Лупића у 60. минуту.

- И сада када се присјетим утакмице и свега прије и послије ње, најежим се. Мало ко је вјеровао да можемо било шта направити у Београду, али зато смо се ми потајно надали чуду. И тај трачак наде на крају је побиједио Црвену звезду, која је три године касније постала првак свијета. А сам почетак пута ка главном граду Југославије није наводио на добро. Аутобус се покварио чим смо изашли из Бањалуке, а други који је дошао по нас био је онај градски, са дрвеним столицама. Некако смо дошли до Београда, а када смо хтјели њиме да се паркирамо на Стадиону ЈНА, чувар нам то није дозволио мислећи да смо навијачи. Тек послије неколико минута успјели смо да га убиједимо да смо фудбалери Борца, о чијем ће подвигу неколико часова касније малтене причати читав свијет - рекао је кроз смијех Дургутовић.

Борац је остао једини друголигаш који је освојио пехар маршала Тита. Томе се нико није надао ни у Београду.

- На свечаном пријему послије финала сви су прилазили да нам честитају. Међу првима су били фудбалери Партизана, а колико је наш успјех био неочекиван најбоље говори податак да је пред нас изнесена торта и то замислите црвено-бијеле боје са фудбалском лоптом - нагласио је Матаја.

Матејић је остао забиљежен за сва времена као сјајни дриблер, од којег су страховале противничке одбране.

- Наш успех је стварно био историјски, али оно што се мени урезало у памћење и што ми скоро сваког дана долази пред очи је она непрегледна маса људи испред “Боске” која нас је дочекала. Из хиљаде грла чуло се “Борац, Борац”, али и песма “Процветала бела лала, узели смо Куп маршала”. И сада се најежим када се сетим тога - рекао је Матејић.

На растанку су пожељели да њихов Борац поново постане страх и трепет за ривале, али и да се поново окупе и присјете се тих љепших и срећнијих времена.

Почаст Каралићу

Дан прије финалне утакмице тренер Борца Хуснија Фазлић издиктирао је почетни састав Бањалучана, у којем није било голмана Антона-Тонче Јаковљевића, већ је међу стативе постављен искусни Слободан Каралић. То је разљутило Јаковљевића, који је нестао из хотела и вратио се у Бањалуку. Накнадно је позван Жељко Бабић, који је у финалу био резервни чувар мреже. Јаковљевић и Бабић су се присјетили тог времена и заједно са свим присутнима одали су почаст покојном Каралићу и тадашњем директору Милораду Славнићу.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица