Данијел Мајкић. фудбалер Борца за Глас Српске: Појео јато голубова и летио на крај свијета

Иван Драгичевић
Данијел Мајкић. фудбалер Борца за Глас Српске: Појео јато голубова и летио на крај свијета

Бањалука - У 30. години Данијел Мајкић дочекао је да обуче дрес Борца о којем је маштао као дјечак. Његова прича је специфична, заобилазним путем преко Омладинца, трнске Слоге, Лијевча, Пролетера из Теслића те Вележа отишао је у печалбу и коначно се вратио кући да заигра пред публиком из свог града за највећи клуб из Републике Српске.

Борцу се дао у напону снаге испуњен искуством играња у неколико земаља.

- Први циљ сваком фудбалеру из Бањалуке је да заигра за Борац, глупо је причати да је боље играти за Крупу или Жељу. Борац је бренд и срећан сам што сам добио прилику да заиграм овдје поготово што ћу бити заједно са супругом и дјецом. Пут је био компликован, није ми ишло овдје па сам морао около. Формирао сам се у Вележу, створио име и отишао у иностранство. Обезбиједио сам неке ствари, видио свијет и како други функционишу. Обогатио сам се у сваком животном аспекту, упознао различите културе и менталитете па могу да причам клинцима гдје сам био - рекао је Мајкић.

Инострано путешествије заиста је импресивно, посебно је алегоричан период у либијском Ал Ахлију. Признаје да није био свјестан величине клуба из Бенгазија па је читаоцима "Гласа Српске" покушао да приближи шта је доживио.

- Стадион је стално испуњен, сваку утакмицу гледа између 80-100.000 навијача. Гаје огромну љубав према фудбалу па остаје велика жал што нисам заиграо у Бенгазију. Баш у то вријеме настала је ескалација немира у Либији, а Бенгази је био поприште највећих борби. Због тога смо били измјештени у Египат, Тунис, Оман и Јордан гдје смо посјетили свјетско чудо изгубљени град Петра - рекао је Мајкић.

Лига је пролонгирана због немира и чекао се прави моменат за њен почетак. Ал Ахли као учесник афричке Лиге шампиона није могао да се такмичи. Планирано је да се првенство пребаци у другу земљу што је било прескупо за мање клубове тако да је на крају остало само на замислима.

- Одгодили су лигу за годину, зато смо боравили на камповима по два, три мјесеца и играли пријатељске утакмице. Били смо у најлуксузнијим дијеловима и резортима па нисам могао да оцијеним како људи живе. Либијци су велики вјерници и поштују молитве. У вријеме Рамазана тренирали смо у три ујутру, јер они не једу кад изађе сунце. Замјене ноћ и дан, ми Европљани смо живјели нормално, знао сам јести седам пута дневно, јер смо поштовали и њихов режим - нашалио се Мајкић.

Посебну анегдоту има са храном, јер је јео печене голубове.

- То је њихов специјалитет. Голубови су веома малени када им се скине перје па сам узео пет комада и онда су ме зезали да сам појео цијело јато - рекао је искусни везни играч.

На највишем нивоу играо је у руском Крила Совјетову, признаје да је то најорганизованији клуб у којем је битисао.

- Питао сам се какве услове има Арсенал када сам видио чиме све располаже мој клуб. Почевши од базе, стадиона, организације и навијача, све је било на врхунском нивоу. Руска лига је изузетно снажна, можда у том моменту је била међу пет најбољих у Европи - казао је Мајкић који је играо још и за Балтику из Калињинграда.

Тамо је уживао са садашњом супругом. Град на Балтичком мору одише историјом и културом и идеалан је као такав.

- Играо сам стандардно, а поклопили су се сјајни животни услови. То је руска енклава, другачијег су менталитета и европски настројени. У граду је остао печат Нијемаца, путеви су калдрмисани из Другог свјетског рата - додао је Мајкић и затим описао невјероватно авантуру.

Његова Балтика гостовала је Луч Енергији из Владивостока, а дистанца између градова је 9.750 километара.

- Неки дан су ме подсјетили на тај пут који је наводно најдужи пређени пут због једне утакмице у историји фудбала. Путовали смо 30 сати преко Москве, у временску зону која се разликује од наше за девет часова. Дошли смо омамљени и одмах отишли на тренинг. Ваљда је тако најбоље, јер се тијело лакше прилагоди. Да смо отишли у хотел, вјероватно нас два дана не би пробудили - испричао је Мајкић.

Био је шампион Казахстана са Шахтјором Карагандијем што му је најљепше досадашње искуство.

- Имали смо тим без звијезда и тренер је извукао 400 одсто из сваког играча. Тактика нам се сводила на прекид, давали смо голове из аута, корнера, слободних удараца. Са 184 центиметра био сам један од најнижих играча, били смо прави кошаркаши. Тада се знало да Астана преузима примат, али смо искористили што још нису били на максимуму. Астана је невјероватан град, људи тада нису знали много о њој, али сам им говорио да је боља од Дубаија - закључио је Мајкић.

Саиграч са Тавамбом

Свлачионицу је дијелио са најбољим нападачем Партизана Леандреом Тавамбом за којег има само ријечи хвале.

- Дијелили смо истог менаџера и играли заједно у Ал Ахлију и Злате Моравцама. Говорио сам да је јако квалитетан, стијена од човјека са 95 килограма мишића. Не треба ни покушавати улазити у дуел с њим, а одлично познаје лопту што је показао у Партизану - рекао је Мајкић.

Либијци окренути Србима

У вријеме бивше Југославије многи либијски студенти долазили су у Београд, Сарајево и Загреб и тако је остала конекција са тим народом.

- Знају све о Југославији, а посебно познају српску историју.

Слични су нама менталитетом, ватрени су и за секунду се хватају за вратове. Стално је вриска на тренингу, али  су коректни и поштени - рекао је Мајкић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана