Жеља и искуство крче трновит пут до читалаца

Милијана Латиновић
Жеља и искуство крче трновит пут до читалаца

Новине шуште под прстима, а мирис папира мијеша се са мирисом прве јутарње кафе у редакцији. Сат је већ увелико откуцао девет и зујање рачунара једино ремети мир док новинари анализирају штампу, коментаришу своје и текстове конкуренције, прецизно важући сваку написану ријеч.

Готово по истом рецепту почиње радни дан новинара и уредника “Гласа Српске”, најстаријег дневног листа у Српској и БиХ, без чијих текстова је већ 75 година незамислив почетак дана вјерној армији читалаца.

Многи од њих су још као студенти дошли у редакцију жељни да знања стечена у амфитеатру што прије преточе у вијести, интервјуе, репортаже... Није све ишло тако брзо и глатко. Требало је који пут написати пијачни барометар, па тек онда добити простор за вијест. Али, младост, таленат, жеља за учењем и доказивањем су јаки. То је својевремено било главно оружје и стасалих новинара, из чијег су пера настале многе приче. Закорачивши први пут у редакцију нису могли ни да наслуте шта их чека. Колико је жеље и труда уткано у сваку топлу људску причу, извјештаје са политичке сцене, културне позорнице или са фудбалског дербија, најбоље знају они који и данас потписују текстове на страницама “Гласа”.

Прва пера “Гласа Српске”

Искусни новинари чије реченице годинама исписују странице “Гласа” олако проналазе нове теме и ужурбано пишу дневни план, а онда слиједи права новинарска авантура. Приче са терена, још ако се путује у другу средину, имају посебну драж. Ријетко се неко од гласоваца са терена враћа само са причом по коју је отишао. Увијек има бар још један детаљ за нове новинске ретке. Без диктафона и резервних батерија из редакције се не излази. И тек што се врате са задатка, почиње “рударски”, али најдражи посао. Не умањује га ни стално запиткивање уредника: “Када ће текст, истичу нам рокови?”

Врхунац атмосфере у редакцији долази у послијеподневним часовима када се машинерија захукта. Сви причају углас, “лупају” по тастатурама, телефони не престају да звоне... Креативни хаос је мјесто гдје настају најбоље приче.

Новинар Дарко Момић Чкаља, који је прије 15 година каријеру почео у “Гласу” и послије истрчаног круга кроз неколико редакција стигао кући, прати вјечиту борбу власти и опозиције, а својим сочним коментарима зачини бројна издања. Са посебним емоцијама се присјећа почетака и враћа на свакодневицу.

- Никада нећу заборавити збуњеност, подозрење и страх који сам осјетио када ме је тадашњи уредник градске рубрике Ђорђе Вуковић увео у редакцију. Када сам ушао за њим и осврнуо се по редакцији, прошла ме језа, јер сам видио троје-четворо људи како се грохотом смију, двоје како расправљају и неколико њих како разговарају телефоном и машу рукама ућуткујући некога до себе. Кроз главу ми је прошло: “Мајко моја, шта је ово, па овдје се не зна ни ко пије, ни ко плаћа, како ћу се ја овдје снаћи” - са осмијехом на лицу присјетио се Момић.

Мимо личних очекивања, веома брзо се снашао и схватио да прва слика коју је видио у ствари вјерно приказује организовани хаос, машину у којој сваки зупчаник и сваки шраф има своје мјесто и зна шта је његов посао.

- У тој постави “Гласа” сам упознао сјајне људе и праве људске и новинарске громаде, а са некима од њих сам касније радио и у другим редакцијама, већину и данас врло радо срећем. Нажалост, неки као што су “пар екселанс” уредници Горан Михајловић и Боро Марић више нису међу живима. Послије скоро 15 година вратио сам се на “мјесто првог гријеха” и наишао на екипу сјајних младих особа и на моје велико задовољство углавном припадница њежнијег пола - истакао је Момић.

Много тога више није исто, али суштина која новинарску професију чини јединственом остала је стара.

- Редакцијска атмосфера, мирис добре приче и свакодневна трка са роковима никада неће ишчезнути, а у “Гласу Српске” са његове три четвртине вијека све то има посебан тон - истакао је Момић.

Да ће у “Гласу” остати деценију и да у новинама неће бити извјештаја са Народне скупштине РС без њеног потписа, ни слутила није новинарка Ведрана Кулага.

- Да ме је неко прије готово десет година када сам први пут закорачила у редакцију “Гласа Српске” питао да ли ћу у њој остати деценију, вјероватно бих тог “саговорника” у невјерици погледала, одмахнула руком и окренула на своју страну. Међутим, да смо се кладили, изгубила бих. Како је вријеме пролазило, “Глас” је постао моја друга кућа, као и многима од нас. У том дому научили смо да будемо новинари јер “Глас” је озбиљна школа новинарства. Правила професије учили смо од најбољих. Неки од њих, нажалост, нису више међу живима, али живе кроз лекције које су нам дали како прави новинар треба да ради, мисли и пише - рекла је Кулага, присјетивши се уредника и старијих колега од којих је учила занат.

Много тога се промијенило, каже, али су остали у служби оних најважнијих - читалаца.

- Сваки будући новинар мора бити свјестан одговорности и традиције коју наш “Глас” носи са собом и да ће из “Гласа”, једног дана, понијети знање, искуство и пријатељства без граница. Доказ за то су многе наше колеге које успјешно обављају веома одговорне послове на позицијама у свим областима друштва - нагласила је она.

Вијести “ухваћене” објективом

Баш као и далеких осамдесетих, фотографија је и данас “прва пратиља” новинског чланка. Једина разлика коју је изродило прохујало вријеме је што су црно-бијеле замијенили тонови у колору.

- Задатак је остао исти да фотографијом што реалније читаоцу пренесемо догађаје и важне тренутке. За разлику од некадашњих аналогних апарата са црно-бијелим филмом, данас радимо савременим фотоапаратима. Напредна технологија нам је умногоме олакшала посао јер одмах можемо да видимо шта смо урадили. Добили смо и на брзини јер путем мобилног телефона одмах са терена фотографије шаљемо у редакцију. Све је лако, али је услов да имаш праву фотографију. Ту технологија не може замијенити људско око и осјећај ма колико била напредна - испричао је фоторепортер “Гласа” Велибор Трипић, који се новинском фотографијом бави од 2008. године.

Уредници важна карика

Једна од најважнијих карика у редакцији су уредници, који усмјеравају своје новинаре на путу до добре приче. Међу најискуснијим у редакцији “Гласа” је Дарко Грабовац, дугогодишњи уредник спортске и градске рубрике, црне хронике, а данас главни и одговорни за дешавања у свијету. 

- До праве приче увијек треба да дође новинар, а све остало је занат који се „пече” годинама, па и деценијама. Наш радни дан, уреднички и новинарски, почиње јутарњим састанком. Свака рубрика има свој мини колегијум на којем се распоређују задаци међу новинарима, а потом на уредничком колегијуму утврђујемо распоред. На нама уредницима је да осмислимо садржај и усмјеримо новинара како да напише текст који ће бити привлачан за читаоца. Захваљујући вјештини новинара тај посао нам не пада тешко - казао је Грабовац.

Експресна штампа

Посљедња карика у дугом редакцијском ланцу у рукама је лектора и графичара. Када заврше посао, сав новинарски ентузијазам, знање и таленат преточени у чланке на путу ка читаоцима одлазе у савремену штампарију.

- Након пријема страна електронским путем из редакције, слиједи припрема за штампу. Монтажер новина монтира форме за штампу које се налазе на компјутерима и помоћу савременог уређаја за копирање и развијање преноси је помоћу освјетљавања на штампарске плоче, које се потом монтирају у машину за штампу - ротацију и креће процес штампања. Брзина штампе на оваквим машинама је 30.000 примјерака на сат, тако да “Глас” веома брзо бива спреман да крене у руке читалаца - каже генерални директор “Гласа српског - Графика” Јово Савановић.

“Глас” путује у све крајеве Српске

Да би “Глас” стигао на вријеме у све крајеве од Требиња до Новог Града, брину се запослени у предузећу “Дистрибуција”, које је генерални дистрибутер “Гласа”. Осим у РС, “Глас” свако јутро стиже и у поједине крајеве ФБиХ.

- Када се заврши штампање, спаковане новине из штампарије преузимају наша возила. Један дио стиже у пословницу у Бањалуку, одакле се врши микродистрибуција по свим општинама у овом дијелу Крајине. Друго возило иде у правцу Бијељине, а такође имамо микродистрибуцију са сједиштима у Добоју и Прњавору - рекао је директор “Дистрибуције” Марко Гвозденовић и с поносом истакао да ни у тешким зимским условима, нити у вријеме поплава 2014. године, нису закаснили с испоруком “Гласа”.

Упркос дигитализацији и напретку технологије, читање новина уз прву јутарњу кафу има посебну драж коју ништа не може замијенити. Увјерени да ће најстарији лист прославити 100. рођендан, његова “златна пера” настављају да у служби читалаца вјеродостојно биљеже садашњост и утичу на креирање свјетлије будућности, као што су то чинили њихови претходници исписујући слободарске странице “Гласа” покренутог у јеку борбе против фашизма.

Коментари без коментара

Круна за новинара у штампаним медијима је прилика да му буде указано повјерење да напише коментар и кроз те редове изнесе став о потезима оних који у својим рукама држе конце судбине становника. Ма колико они били озбиљни, неријетко су добијали и другу, шаљиву ноту.

Дешавало се да се некада више причало о томе како је “Глас” тог дана разграбљен у мјесту гдје је рођен његов писац и да слободне дјевојке или момци једва чекају да изађе нова “слика и прилика” њиховог омиљеног коментатора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана