За филмски сценариј: Данијелу и Адиса у вихору рата вратио родитељима

nezavisne.com
За филмски сценариј: Данијелу и Адиса у вихору рата вратио родитељима

МАГЛАЈ - Хасан Исић (77) из Маглаја с поносом се може сјећати 1992. године, јер је у то несрећно вријеме, док је мржња међу зараћеним странама надвладавала разум, дјевојчицу Данијелу те дјечака Адиса, које је рат одвојио од родитеља, успио спојити с њиховим очевима и мајкама.

Да није Хасановог великог срца, ко зна шта би се десило са тада петогодишњом Данијелом Петковић, смјештеном у Кантоналној болници Зеница, те шестомјесечним Адисом Хамбашићем, који је у исто вријеме био хоспитализован у добојској болници.

Поштење

У дирљив филмски сценариј, са срећним крајем, могао би се преточити ратни подвиг маглајског поштењачине, захваљујући којем су Данијела (32) и Адис (25) данас одрасли људи.

У изјави за “Независне” Исић потврђује да је све почело у љето 1992, када је са супругом Михнетом на локалној радио-станици чуо да се тражи било ко од чланова породице Данијеле, дјевојчице која је завршила лијечење у Зеници.

Родитељи те дјевојчице су се, наиме, у то вријеме иселили из маглајског мјеста Брезове Дане, а отишли су ка Теслићу, па се није знало ко ће преузети Данијелу.

“Јављено је на радију да дјевојчицу нема ко преузети. Ја сам се са женом договорио: 'Хајде да је доведемо себи. Шта једу наша дјеца, нека једе и она'“, присјећа се Хасан.

Био је припадник Армије РБиХ те је од Територијалне одбране тражио дозволу да дјевојчицу преузме, јер се у то вријеме тако нешто није смјело радити на своју руку.

“Добио сам дозволу и онда сам отишао у Црвени крст и добио дозволу да сам подобан, да ми болница смије предати дијете. С тим папирима отишао сам у болницу, гдје сам преузео дјевојчицу. Када сам је довео кући, била је врло тиха и мирна. Ваљда је била испрепадана, јер је у зеничкој болници провела три мјесеца. Три мјесеца родитељи нису знали шта је с њом”, каже Исић за “Независне”.

По његовим ријечима, Данијела је у његовој кући била 11 дана, а то му је био најтежи период у животу.

Данијела Маливојевић

“Почели су свакакви телефонски позиви, пријетње. Тада су затвори пуштали осуђенике и могао си за пет минута на улици бити мртав. Било ми је тешко, јер ми је пријећено да ће убити и мене и дијете. Питао сам се шта да радим. Донио сам одлуку, ако неко то дијете нападне и науди му, убићу се, јер не смијем на очи изаћи родитељима те дјевојчице. То психички не бих могао поднијети”, присјећа се овај херој.

Одлучио је да оде у команду своје тадашње чете и упита их да ли може дозивати Србе који су били на линији у Крсном Пољу како би им предао дјевојчицу. Тако је и било.

“Током дозивања, јавио ми се неки Савић и ја сам му рекао: 'Можете ли ви то дијете преузети, да вам га дам на линији, да се договоримо кад ћу доћи, да нико не пуца. Отегло се то десетак дана. Након тога, зову ме из команде да идем на договор. Када сам дошао, опет смо се довикивали'“, каже Исић.

Савић му је рекао да дјевојчица има рођаку у Бакотићу и да ће је она преузети. Али, рекао му је и да је у добојској болници већ три мјесеца шестомјесечни дјечак из Маглаја, по којег нико не може доћи те предложио да оба случаја ријеше истовремено - да једни донесу једно, а други друго дијете и размијене их. Договор је пао.

“Шума је била пуна војске и с једне и са друге стране. Испрва нико није смио ићи са мном. Ипак је потом одлучио да пође један старији човјек. Прошао сам кроз кукурузиште до једне куће, на ливаду, са дјевојчицом. Кад смо стигли, дошли су ови са дјететом које је било у Добоју”, прича Исић.

По Данијелу је дошла предсједница Црвеног крста из Бочиње, још један човјек те два ненаоружана војника обучена у униформе ЈНА. Тако је размјена успјешно окончана. Потписали су и записнике о преузимању дјеце.

Емоције

Везала се, међутим, Данијела за Исића, па је растанак био и те како тежак.

“Држала се за мене, испрва није хтјела да иде с тим људима који су по њу дошли. Она је у мојој кући имала пет пута бољи третман од моје дјеце. Жаловит сам према дјеци”, напомиње Исић.

С Адисом Хамбашићем, који се и запослио у Маглају, Хасан се и данас виђа. Данијелу је такође видио након рата.

“Жена и ја кренули смо у Теслић да је нађемо. Пронашли смо кућу у којој су били Данијела и њена мајка, док је отац тада био на послу. Дјевојчица је тада имала 13-14 година. Веселили су се када су мене видјели”, прича нам Исић.

Данијела, дјевојачки Петковић, а сада Маливојевић, најљепшим ријечима описује Хасана.

“Захвална сам господину Хасану. То што је урадио не можемо заборавити ни ја ни моји родитељи. То је истинита прича. Имала сам пет година, а свега се сјећам”, испричала је Маливојевићева за “Независне”.

Она такође потврђује да их је Хасан посјетио након рата.

“Он је те 1992. године, када сам била код њега у кући, према мени имао однос као и родитељ”, испричала нам је Данијела, која је удата и има двоје дјеце.

И Адис се ускоро жени изабраницом свог срца Фатимом.

Адис нам прича да је завршио у добојској болници 1992. године јер је као беба имао здравствене тегобе, укључујући и губитак течности. Родитељи су га тада одвели у Дом здравља у Маглају, а одатле су их послали у добојску болницу.

Адис са будућом супрогом Фатимом

“Мати и отац су се вратили у Маглај како би мајка узела одјећу за мене и вратила се у Добој да буде са мном. Међутим, док су они стигли у Маглај, дошло је до блокада. Више нико није могао нигдје ићи. А ја сам остао у Добоју”, наводи Адис.

ЗАХВАЛАН: Овај двадесетседмогодишњак осјећа велику захвалност према Исићу.

“Хасана сретнем често. Кад год се видимо, поздравимо се, упитамо један другог за здравље. Наравно да сам му захвалан за оно што је урадио. И њему и свима који су у томе учествовали, али и мојим родитељима који су све то издржали. Само они знају колико им је било тешко”, наводи Хамбашић.

Херој ове приче, али и херој свог града Хасан Исић након свега каже да сматра да је, ако ништа, зарадио мјесто у џенету (рају). Кроз осмијех нам је то рекао.

“Ништа више ми и не треба. Драго ми је увијек када на ту дјецу помислим. Одмах сам мирнији, здравији, расположенији. Данас када чујем неког младог човјека да говори оно што се говорило 1992. године, то ми је најтеже. Ја имам у свим нацијама пријатеља”, поручује старац који је доказао како се истински јунак постаје у најтежим временима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана