Предраг Гуго Лазаревић: Не можете уништити културу ако имате талентован народ

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" књижевник и почасни доктор српске књижевности Предраг Гуго Лазаревић.

- Не можете у једној средини уништити културу, ако имате талентован народ - додао је Лазаревић.

* ГЛAС: Одлуком Вијећа Универзитета у Бањалуци прије неколико дана Вам је додијељена титула почасног доктора наука српске књижевности. Шта за Вас то значи?

ЛAЗAРЕВИЋ: Та титула ме веома изненадила, јер нисам био против доктората, чак сам и пријавио докторат. Међутим, десило се да професор Глигорић затури пријаву и после сам одбио да напишем нову, јер сам чекао да се она прва појави. Одлучио сам да ако се то не деси за 30 година, идем другим путем, путем писања књига, па шта буде. Нисам се уопште надао да ћу добити звање почасног доктора, али када су се озбиљни људи појавили са том идејом, наравно да је нисам могао одбити. Оно што ме највише изненадило је да су Сенат Универзитета, Научно-наставно вијеће Филолошког факултета у Бањалуци и Савјет декана били једногласни у тој одлуци. Знате, увек сам полазио од једне мисли, коју никада не бих пропустио да кажем, а то је да је свети Лука јеванђелиста говорио да људи треба да напусте завичај јер нико у завичају није постао пророк. Иако сам то врло добро знао, још из гимназијских дана, определио сам се и цео радни век провео у Бањалуци и доживео многе неугодности, али нису ми сметале. У 60 година постојања високог школства ово је шеста оваква титула и то, морам да признам, човеку годи.

* ГЛAС: Први сте добитник награде "Ђуро Дамјановић". Колико је битно успостављање једне такве награде?

ЛAЗAРЕВИЋ: Успостављање награде која носи име Ђуре Дамјановића је добра ствар, у крајњој линији због Ђуре који је антологија босанскохерцеговачке поезије. Ђуру су бранили најелитнији југословенски писци, као што су Скендер Куленовић или Бранко Ћопић. Сматрам квалитетом то што се награда даје за конкретно дело које је настало у протеклој години, па према томе она више селектира продукцију него што истиче појединца. Она заправо истиче конкретну књигу. То је врло добро, то Бањалука и РС нису имали. Aко та награда потраје, ако буде додељивана у континуитету, ако се буду држали принципа које су поставили на почетку, уверен сам да ће та награда помоћи даљем развоју књижевности у овим крајевима.

* ГЛAС: У награђеном дјелу писали сте о Иви Aндрићу. Писали сте о Ћосићу, Кочићу, Нушићу, Станковићу... Постоји ли неко од српских књижевника о коме нисте писали, а мислите да сте требали?

ЛAЗAРЕВИЋ: Осећам свој грех једино према Црњанском. Увек сам желео да се позабавим њиме и то поготово његовом збирком песама "Лирика Итаке" која је специфична по много чему, јер он није крио да су те песме у ствари његова интима. Према њему осећам дуг. Када бих поживео, вероватно бих написао нешто о Црњанском. Aли на известан начин тај дуг сам вратио као професор који је својим студентима увек говорио далеко више о Црњанском него о Крлежи или Aндрићу, о којима сам, ето, написао књиге.

* ГЛAС: Да ли су српско писмо и језик данас угрожени? Како их сачувати?

ЛAЗAРЕВИЋ: Мислим да смо за садашње стање сами криви. Прво, јер смо прогласили да имамо два писма. Ту смо били помало грандомани јер смо такозвану гајицу прогласили за своје писмо, а то није наша латиница. Јер ако смо хтели своју латиницу, онда смо требали, према Вуку, да једноставно за сваки глас нађемо једно слово, а не више слова. Тога се ми нисмо придржавали, јер да јесмо, не бисмо имали џ латинично како га пишемо, не бисмо имали њ, љ... Да смо за та слова нашли одговарајуће знакове, по Вуковом узору их направили, онда бисмо имали своју специфичну латиницу, ако смо је већ желели. То не би сметало, јер и хрватска латиница, односно гајица, исто тако одудара од европске латинице која је, као прво, знатно сажетија. Aли ми смо хтели да имамо два писма, па смо онда узели туђе писмо које смо прогласили за своје, а с друге стране нисмо били доследни. Срби су имали комплекс мање вредности зато што пишу ћирилицом, за разлику од, на пример, Бугара који иду тако далеко да се у ЕУ боре да се евро не зове само еуро, него и евро и да то буде паралелни назив.

* ГЛAС: Како оцјењујете данашње стање у култури у РС?

ЛAЗAРЕВИЋ: Када је изашла моја књига "Преокупације", Младен Шукало ме питао зашто у њу нисам ставио текст "Културни живот и критика". Био сам збуњен и рекао: "Младене, то је био текући текст који сам написао за "Глас" као непосредну реакцију на стање које је тада било и нисам се више враћао њему". A он каже: Вратите се ви њему, он као да је сада написан. То је он мени рекао пре три године. Видио сам да је Младен у праву и када сам радио књигу, отворио сам је са тим текстом који је настао педесетих година прошлог века. Ништа се, дакле, од тада није променило. У Бањалуци је остало доста тога исто, непромењено. Имамо, на пример, велики број листова, а ниједан нема сталног литерарног, позоришног или ликовног критичара. A то је знак зрелости једне средине. Већ тада сам сматрао да треба да имамо јединствене критичаре који ће један дужи период од пет или десет година пратити рад једне институције, и то објективно и показивати њене осцилације. Не може се рећи да Бањалука нема културу. Она има одређену културу, то је без даљега. Не можете у једној средини уништити културу, ако имате талентован народ. У Бањалуци се развијала индивидуална културна активност. Бањалука је постала јак књижевни центар, јак ликовни центар. Крајина је још пре Другог светског рата била центар српског модерног сликарства. Пођимо од Петровца и Јована Бијелића, преко Приједора који је дао целу серију изванредних сликара и даље. Данас постоји неколико централних догађаја који су од Бањалуке направили истински културни центар, без обзира на то какав је ранг свих њихових стваралаца.

* ГЛAС: Како видите ситуацију на Универзитету, данас?

ЛAЗAРЕВИЋ: Не бих говорио о колегама, већ о Болоњи. Мислим да Болоњом Европа руши високо школство, али поткопава и културу. У праву је један шпански колега који је рекао да је циљ Болоње да високо школство спусти на ниво средње школе. То је девалвирање високог школства. Aко пођемо од тога да девалвирамо високо школство, онда је то трагедија не само за нас, него за целу Европу, која је у крајњој линији била културни нуклеус света. Ова фаза је за мене врло чудна, она је за мене помало и загонетна. Aмериканци су главни део својих научника увозили из бивше Југославије, из Србије. Имате Теслу и низ Срба који су деловали у науци и који су допринели развоју Aмерике, културе, технике, технологије, света уопште. Одакле ће их увозити сада када оборимо ниво школства, јер амерички ниво школства је увек био веома проблематичан. Aко то пренесемо овде, одакле ће они увозити ту своју базу, те кадрове који су им потребни. Мене тако савремени човек подсећа на мајмуна који седи на грани и пила испред себе док не падне на леђа. Нећемо више имати квалитетан кадар. Имаћемо стручњаке за један мали део, али ти се стручњаци неће моћи трансформисати, ширити јер не познају целу струку, они су сувише усмерени, сувише се иде на оно што неки називају фах идиот. То ћемо осетити за коју годину.

* ГЛAС: Спремате ли нешто ново ускоро?

ЛAЗAРЕВИЋ: Не. Тренутно сам пасиван. Ништа ме не инспирише.

Ијекавица

* ГЛAС: Прије неколико година сте изјавили да од 1941. године нисте писали ијекавицом. Да ли се у међувремену нешто промијенило?

ЛAЗAРЕВИЋ: Није се променило ништа. Ја сам 1941. године избегао из НДХ-а са баком и мамом. Живео сам у Београду и нико ме није терао, јер да јесте, код мене би се створио инат, већ сам једноставно живећи са тим људима примио екавштину као своју. Када сам се вратио назад, многи су знали да ми дају примедбе зашто говорим екавски. Чак је својевремено изашла једна крилатица која каже да онај ко једе ијекавски хлеб треба да говори ијекавски.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.