Грлићи: Имали смо шумску пругу још почетком прошлог вијека
Бањалука - Ту, у грлу, окружени Чемерницом, Тисовцем, Мањачом и осталим висовима смјестили су се Грлићи. Припадају Мјесној заједници Агино село, град Бањалука. Ту, на краја пута, налази се породична кућа Гојка Кнежевића. Гојко је шестанесто дијете Михајла и Стане Кнежевић. Присјећа се наш саговорник свог дјетињства, неког сретнијег времена, када је осмјех бесплатан био, иако се кроз живот тешко ходило.
„Ја сам као дјечак, кад се распусти школа, и почне ферије, дадну ми десеторо или двадесет говеда и иди горе на планине, и све то мораш чувати. Наспе ми матер флашу воде из бунара, мало сира и курузе и нема ме до десет вечерас, дотјераш стоку преноћиш и опет сутра тако, све док не почне школа. Орао сам са оцем, водио волове, све сам радио" збори Гојко
Пропутовао је каже читав свијет. Након завршена четири разреда школе отиснуо се са самарицом и коњима по шумама, најприје овим нашим а онда даље. Трбухом за крухом.
Ја сам кад сам мало стасао, отишао сам у шуму товарити коње. Самарицу сам товарио код газда. Онда сам набавио своје коње. Осмадесетих кад се могло на пасош отићи до краја свијета, отишао сам у Њемачку и тамо радио све до 2012. Тада сам се пензионисао и вратио у родно село, говори Гојко.
Овдје, у селу, Гојко и супруга Невенка узгајају стоку. Овце и козе. Понекад се нешто и прода. Сами су ту. Дјеца су се по бијелом свијету разишла. „ Дођу нас и обиђу. Имам шесторо унучади, постао сам и прадјед, већ је четврта година" поносно бесједи Гојко Кнежевић
Путеви, струја и вода су стигли до свих кућа у Грлићима. По ободу брда назиру се шумске стазе. Оне су и данас у употреби. А некада је баш овуде пролазила шумска пруга, вели чича Симеун Ђукић. Изграђена још у аустроугарско доба.
„Овдје на врху брда, горе у шуми, била је шумска пруга, постојала је још у вријеме Краљевине Југославије. Ту су ишли вагони, без машине. Одозодо су празне вагоне вукли коњи. Људи су одозго вагонима вукли балване и трупце у Шкрбиндо, ту је била жичара, и одатле је жичаром ишло доље у Бочац, гдје је сад амбуланта. Ту је пилана била. Ту се људи везали балване у сплав и Врбасом даље за Бањалуку, објашњава чича Симеун у детаље како се у то вријеме сјекла и извлачили трупци са Чемернице према граду."
Овдје су коњи и шума све. И прошлост и садашњост. Ако си добре коње имао, могао си у шуму, дневницу зарадити. И ништа није било тешко. Данас воду, путеве, ма све имамо, али нема осмјеха, каже Гојко. Некако се народ превише о себи позабавио.
„Ја сам мислио иза вого рата да ће се народ толико ујединити, да ће дисати једном душом, а оно сад пет пута горе. Још нас овдје у Грлићима пуно има. Стотињак. Најбројнији смо. Да нема дјеце одавде, могли би школу у Агином селу затворити. Спас би овдје била нека пилана, неки погон, да млади, којих још овдје пуно има, остану на родној груди." каже нам на крају Гојко Кнежевић, чија је кућа вели посљедња на бањалучкој општини, на крају Грлићког поља.
На крају обиђосмо имање овог вриједног домаћина. Имање Гојка Кнежевића. Човјека којег живот уопште није мазио, уосталом као ни све рођене овдје у котлини питомој, окруженој Чемерницом, Тисовцем и осталим висовима. У селу гдје се састаше прошлост и садашњост и надамо се дјечјом грајом испуњена будућност.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
