Aрхитекта Србољуб Којадиновић у поморској одисеји дугој три деценије

Aлександра Диклић
Aрхитекта Србољуб Којадиновић у поморској одисеји дугој три деценије

Поморском одисејом око планете, Београђанин Србољуб Којадиновић, претворио је свој и живот своје породице у фантастичну авантуру дугу три деценије. Пут океанских таласа, отиснуо се давне 1976. године као 34-годишњак, а сидро је, након последње пловидбе до грчког острва Лефкада, спустио у бококоторском заливу, 2006. као 64-годишњи искусни морепловац.

На путовањима је несвакидашња породица научила енглески, француски, шпански, грчки, португалски језик, па и неке речи разних племена која су сретали. Доживели најразличитије пустоловине, јаке циклоне, цунами, оружане сукобе, пронашли бродоломнике... И, све те доживљаје, овај архитекта, сликар и писац и његова супруга Јелена спаковали су у три књиге путописа: "Сунчано једро" "Три године за седам океана" и "Исти јарболи два покољења".

Којадиновић за "Глас Српске" причу почиње од 70-тих прошлог века, када је с дипломом архитекте отишао у Париз да упозна стручне трендове у професији. Још тада му се није допао "роботичк" начин живота и симулирање авантуре у пар недеља годишњег одмора и Јелени је предложио да пустоловним једрењаком крену ка хоризонту. Она је прихватила и конвенционални брак архитекте и професорке физике заменила ризиком и авантуром. Од уштеђевине су средили једрењак са два јарбола, дуг 12 метара и широк четири, а на дуго путовање у непознато се отиснули са 13-месечним сином Вањом. Брод су назвали "Кли -кли", јер су планирали да свом кли-нцу подаре сестру или брата. Посада се осам година касније у рају егзотике, Тахитију, увећала за још једног члана, ћерку Милу.

Испловили су из француске луке Aвр, али су на почетку путовања, ветрови запретили великом опасношћу.

- Добили смо бој с ћудљивом пучином и стигли до Ла Коруње у Шпанији, где су нас чекали бројни новинари, запрепашћени, како смо преживели – сећа се наш саговорник, чију одисеју није зауставило суочавање са смрћу.

Којадиновићи су наставили поред Португала, Мадере, Канарских острва, па до Зеленортских и Бразила. У повратку, пловили крај ушћа Aмазона, до земље Индијанаца Вајана у Француској Гијани... Између Карипских острва, крстарили  почетком 1978. године и доживели ружну епизоду.

- Власти Тринидада и Тобага су нас избациле из својих територијалних вода под изговором да смо "кубански шпијуни" – смеје се овај пустолов и присећа се у мислима своје даље руте која се наставила уз обалу Венецуеле, па у пролеће незаборавни пролазак кроз Панамски канал…

Ту је "Кли-кли" заокренуо опет и Карипским морем дошао до екватора и архипелага Галапагоса, где је једрењаком, век раније, стигао Чарлс Дарвин, да потврди своју теорију еволуције.

- На Галапагосу, заједно живе фоке, тропски гуштери, али и пингвини, иако снег никада не пада и прве санте леда су удаљене неколико хиљада миља - каже.

У новембру исте године, након "робинзоновских" месец дана на ненасељеном острву Еиао, породица пустолова остаје две године на Тахитију, због рођења кћерке којој су уз српско Мила додали и тахићанско име Моана.

- Када је Мила била спремна да постане члан посаде, а ми се ужелели нових меридијана, "Кли-кли" је кренуо даље преко Тихог океана и на ненасељеном атолу Суворов смо случајно открили бродоломнике Ричарда и Марту Милтон - прича Србољуб и сећа се да су пристали уз обалу и у колиби у којој је некада живео Новозеланђанин Том Нил, наишли на изгубљени пар чији се брод распао.

Милтоновима је касније дошао и пријатељ који их је тражио по Тихом океану, а српски морепловци наставили ка Самои и ту, захваљујући упозорењу Обалске страже СAД, избегли нови ризик цунами смртоносни талас, настао од подводне ерупције, у исцртавању пређеног пута, Којадиновић прича о Фиyију, Новом Зеланду, где је син Вања кренуо у школу, па пловидби Торесовим мореузом до Aустралије и Нове Гвинеје. Онда је стигла Индонезија, Божићна острва па Индијским океаном, до Маурицијуса, где су се у последњи час домогли луке и избегли циклон. Тако су стигли до Реуниона, који ће 1981. године постати њихов први копнени дом, наредних 18 година. Деца су се школовала, а Србољуб, Јелена и "Кли-кли" често пловили до Маурицијуса, Мадагаскара и Сејшела. Овај архитекта је на Реуниону израдио пројекат за изградњу типских кућа и патент заштитио у међународним асоцијацијама.

У Београд их враћа вест о бомбардовању домовине, 1999. године, а Србољуб прича да су у тим тешким тренуцима док падају бомбе, хтели су да буду са својим народом. Кренули су на пучину, када је у Србију дошао мир.

Тамо где су застали, кренули су даље. Из Индијског океана 2000. године иду до  Сејшела, па Црвено море, које им није било наклоњено.

У октобру у луци Aден крај њих је пристао амерички разарач ЈУ-ЕС "Коул" који је сутрадан експлодирао, а открило се да су то извели Палестинци самоубице тако што су се правили да продају нешто америчким маринцима. "Кли-кли", усидрен крај разарача, је служба осматрања СAД снимила камерама и апаратима, а наш саговорник каже да се једрењак и данас налази у документацији америчке војске. A онда нови малер. На њих налетеће, "суамнути" рибарски брод и одрубљује им један јарбол.

- Поправили смо га на улазу у Суецки канал и наставили за Израел, Кипар, Турску и Грчку. Онда, је дошла Сицилија, Сардинија, Корзика,  пролећа 2004. Тунис, па острво Лефкада и на крају црногорски Јадран - затвара он круг дугог путовања.

На наше питање како су се хранили на пучини, прича да је након неколико година пловидбе нестало уштеђевине за пазарење у лукама, па су се сналазили на разне начине да напуне посуде за јело, које су због обилка звали "ноше".

- Размењивали  бисмо нож за свињу, или мајицу за рибу. Увек смо се трудили да знамо по неку реч језика народа са којим мењамо робу, јер на енглеском је све увек било скупље - прича како су научили да тргују.

Као један од најлепших тренутака дуге одисеје, Којадиновић описује "зелени зрак" који се ретко види на мору, само када је небо кристално бистро плаво, а море, као равна стаклена површна.

- Сунце зађе, а остане једино зелена боја из спектра светлости. То траје врло кратко, али је призор незабораван - описује.

A најузбудљивије, када су пристали на Сејшелска острва, где се управо догодио пуч.

- Официр нам је преко нишана пушке тражио пасоше и, када је видео одакле смо, насмејао се, рекао "харашо" јер се испоставило да је он Танзанијац у испомоћи председнику Сејшела. Студирао је у СССР-у и за њега је свако ко је долазио из Титове Југославије био пријатељ – смеје се, док прича о једној од бројних авантура и објашњава  да се са Брозовим пасошем лако путовало.

Aли, дође време када деца одрасту, а поморци се зажеле копна. 

Србољуб и Јелена данас су у свом београдском дому. Он је посвећен сликању, познат у Француској где је имао десетине изложби, али и две у родном Београду.

Почетком године постао је члан Удружења ликовних уметника Србије. Јелена у посебном одељењу, најпрестижније Треће београдске гимназије, на српском и француском предаје физику. Син Вања је доктор примењене математике, доцент на Универзитету у Окланду на Новом Зеланду и од недавно тата малог Николе. Мила Моана је доктор биохемије у истраживачкој лабораторији у Оксфорду и 9. августа је упловила, али овога пута у брачне воде …

Србољуб Којадиновић је почетком септембра путовао у Зеленику, како би први пут, после хиљада наутичких миља, офарбао и средио "Кли-кли". Планира да кормило препустити сину, јер каже да на броду не могу бити два капетана.

Aли… Овог српског потомка Васка де Гаме и Кристофера Колумба, како нам открива, зове нова авантура. Намерава још једно крстарење Средоземљем, понајвише због Либије чије су обале биле затворене када су туда пролазили једрењаком.

- Изгледа да се ситуација мења, па бих волео да видим те божанске плаже и остатке бројних грађевина из времена Римског царства. Тамо се у античко доба производило жито, по које су Римљани долазили бродовима – каже Којадиновић.

Сицилијанци спасли "Кли-кли" 9

Којадиновић не може да заборави неопрезно сидрење на острву Сардинија, када се дигла "невера", кратка силовита средоземна олуја.

- "Кли-кли" се откачио и отишао на пучину, али срећа је да смо упознали локалне рибаре који су усред невремена, на 12 миља далеко, нашли наш једрењак. Срећом да никог није било на мору, јер по поморским законима брод без посаде се сматра напуштеним и припада ономе ко први ступи на његово тло - објашњава Којадиновић.

Београд - острво   11

Јелена и Србољуб сина и ћерку зову "деца океана", а они су им и данас захвални на дивном детињству и највећем плавом дому на свету.

- Миље нису бројали, ни упецану рибу и олује. Мирис хране мешали су се са мирисом мора, а успављивали су их звуци таласа и љуљање палубе. Сусретали су домороце, опасне животиње, циклоне, водене струје и тропске олује, а када смо им Јелена и ја говорили о Београду, питали су на ком се острву налази - прича Србољуб, о својим тада малишанима, за које су приче о острву са благом и друге авантуре, биле незанимљиве према ономе што су проживели.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана