Висораван Морине: Још један потпуно пуст простор који чека неке боље дане
Између Невесиња и Калиновика леже Морине, заборављени и изгубљени крајолик у облацима, потпуно пуст и напуштен. Нажалост, много је таквих мјеста у БиХ и што је још горе све их је више.
Држава, ниједан њен ниво власти, не зна шта би с њима. Не зна шта би с најурбанијим подручјима, а камоли с напуштеним крајолицима који осим доконим хроничарима и путницима намјерницима ником више нису битни.
Попово или Ливањско поље носе сличну пусту и напуштену причу као и Морине, само што су близу важних средишта, на магистралним путевима и пред очима људи. Морине су пусте, али и далеке, ништа не спајају, као да данас постоје само да би покриле један простор на карти или биле мотив за неку умјетничку фотографију.
Морине су простор од 4.700 хектара с просјечном надморском висином од 1.612 метара, сјеверно од Невесиња, а јужно од Калиновика. Западно је планина Црвањ, а онда у смјеру казаљке на сату леже легендарне и опјеване планине Височица, Трескавица и Зеленгора, а јужно је понорница Заломка.
Од када се у Херцеговини историја пише, Морине никад нису биле пусте, као што је то данас случај. Служиле су за испашу стоке па су тако настала позната плаништарска насеља. Плаништарење је за Херцеговину карактеристичан облик сточарства, кад власник повјерава стоку плаништару који је ради боље испаше води у планину. Нигдје није било плаништара као на Моринама.
На Моринама су успијевали сјајна пшеница и јечам, градиле се колибе, куће с чатрњама, овуда је једном прошао и чувени путописац Евлија Челебија, путујући од Сарајева преко Улога до Морина. У некој већ сад заборављеној Херцеговини, простору с људима који су знали како користити ресурсе, Морине су имале своје мјесто. Данас то нажалост није случај.
Кад смо ове јесени крстарили тим крајем, тражећи најбољи кадар за фотографисање и у даљини гледали гдје престаје пустош, а креће цивилизација, размишљали смо и о прошлости, али и о будућности. Понајвише о томе да ли постоје шансе да овај пусти простор добије мало живота, да Херцеговци поново крену користити простор од четрдесетак километара дуж макадамског пута између Невесиња и Калиновика, да оживе стари катуни, да се врате неки модерни плаништари, да стоке буде као некад.
На Моринама постоје бројне некрополе стећака, али туристичких шанси посебно има у руралном и зимском туризму, у авантуризму, у паметном искориштавању простора и времена. Моринама треба вријеме у којем ће их неко доживљавати као шансу, а не као пустопољину.
На крову Херцеговине, међу облацима, само су јако изражени проблеми који су присутни и на нижим надморским висинама. Кад Херцеговини крене како зна и може, тад ће и на њеном крову бити боље.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
