Школство сеоске општине Добрња 1952-1960. (1): Учитељи напуштали села због тешких услова за рад

Oпштина је 1956. обухватала сљедећа насељена мјеста: Бабиће, Бунареве, Добрњу, Дујаковце, Џајиће, Горња Кола, Горње Ратково (без засеока Запоље), Гвозденовиће, Хазиће, Кочиће, Конатаре, Локваре, Лусиће, Марчете, Мразово, Павиће, Плавшиће, Радманиће, Сјутрашњицу, Соколово Горње (са засеоцима Плавшићи, Накомчиће, Ваганац и Митровићи), Стричиће, Шљивно, Вилусе, Влајиће и Зеленце. Имала је површину од 30.403 ха, 12.843 становника и 1.560 домаћинстава. Општина је укинута 1960. Добрња, Дујаковци, Горња Кола, Локвари, Лусићи, Павићи, Стричићи и Шљивно ушли су у састав општине Крупа на Врбасу, Радманићи, Вилуси и Зеленци у састав општине Бронзани Мајдан, Џајићи, Конатари, Плавшићи и Сјутрашњица у састав бањалучке општине, а Хазићи у састав општине Сански Мост.

Школство у општини Добрња било је оптерећено бројним проблемима, као што су: мален број учионица у односу на број школских обвезника, помањкање простора за физички одгој, школских радионица, кабинета, наставних средстава, станова за наставнике. Недостатак школског простора довео је до прекобројности ученика у свим разредима. Због рада у смјенама и одржавања конференција и састанака увече, учионице се нису могле довољно прозрачити и очистити, што је лоше утицало на здравље ученика. Тешки услови за рад у селима, без електричне енергије и путева, нису могли задржати доброг учитеља, што се одражавало на квалитет наставе. Општина их је задржавала тако што им је исплаћивала посебан додатак за рад у тешким условима и са великим бројем дјеце, обезбјеђивала стан и огрев и стипендирала учитељски кадар.

Највећи проблем општине је био неуписивање великог броја дјеце у школу. Одборник Братислав Регодић је 1953. изнио податак да у школу не иде 100 дјеце, међу њима и дјеца одборника и чланова КПЈ. Тражио је да се отвори осмољетка у Добрњи или Кадиној Води и да се граде школе у Локварима и Дујаковцима, као и да пилана у Стричићима помогне градњу школе у Радманићима.

По завршетку Другог свјетског рата почела је оправка школских зграда у Шљивну, Стричићима и Хан Колима. Министарству просвјете БиХ су 1947. упућене молбе за поновно отварање школа у овом крају. До 1956. прорадило је осам четвороразредних школа.

Прије рата школовањем је било обухваћено 12,6 одсто дјеце дорасле за школу, а 1956. године 70 одсто. Пуна пажња је посвећена описмењавању старијих годишта путем аналфабетских течајева. Тако је проценат неписмених од 95 одсто прије рата смањен на 64 одсто до 1956.

Школске 1955/56. забиљежен је слаб одзив ученика, нарочито у Стричићима, јер су многи родитељи бранили својој дјеци, посебно женској, да иду у школу. Једино је у школи у Шљивну било преко 50 одсто женске дјеце. За овакво стање власти су кривиле и родитеље и учитеље. Школске 1956/57. евидентирано је 2.749 школских обвезника узраста 7-15 година, али је наставу похађало свега 1.412 ученика. Просвјета, социјална и здравствена заштита 1956. била је испод нивоа из 1939. Настава је била вербалистичка. Једина наставна средства била су гола ријеч, цртеж на табли или, у најбољу руку, понека слика.

На подручју НОО Добрња 1959. било је 1.500 школообавезујуће дјеце. Већи број дјеце је прекинуо даље школовање зато што, због претрпаности тамошње школе, нису могли да седми и осми разред наставе у Горњем шехеру. У Шехер је ишло 112 дјеце.

Уписно подручје Хан Кола, Доња Кола и Рекавице имало је 750 домаћинстава и 350 ученика. Због великог прилива ђака власти су планирале доградњу школе у Хан Колима. Издата је грађевинска дозвола за доградњу првог спрата на школској згради, а за Џајиће и Горња Кола заведен је мјесни самодопринос за градњу школе у Хан Колима.

У току 1959. отпочела је градња школе у Павићима за засеоке Цвијетићи, Павићи, Сладојевићи и Шипке, који су имали 720 становника, 120 домаћинстава и 80 школообавезне дјеце. Почела је и градња школе у Дујаковцима за засеоке Гатарићи, Вулини, Божићи, Радановићи и Делићи.

До 1961. планирана је градња школских зграда у Конатарима, Соколову и Добрњи.

Проучавање школства овог краја је отежано јер је архивска грађа НОО Добрња настала 1952-1955. уништена у пожару. За вријеме постојања општине Добрња радиле су школе у Шљивну, Хан Колима, Вилусима, Стричићима, Кадиној Води, Радманићима, Хазићима, Сјутрашњици, Локварима и Горњем Раткову.

(Наставиће се)

                                                                                          Приредила: Верица Јосиповић, начелник Одјељења за сређивање и обраду архивске грађе у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.