Како је одлука једног човјека довела до вишедеценијских сукоба Индије и Пакистана?

Спор између двије азијске земље траје од 1947. године. Године насиља су обиљежене и са два рата.

Колонијална прошлост је одредила подручја сукоба између Индије и Пакистана. Од 17. до 20. вијека, Уједињено Краљевство је владало индијским потконтинентом, пише “National Gegraphic”.

До 1858. године су владали посредно преко компаније “British East Companyу”, а потом преко Круне. Током времена, брианска моћ над њеним колонијама је слабила, а у томе је значајно допринијело јачање национализма у колонизованим државама.

Упркос страху од грађанског рата између хиндуистичке већине и муслиманске мањине, Уједињено Краљевство је под притиском одобрило независност својој колонији. Завршетком Другог свјетског рата, парламент ове државе је одлучио да се владавина у Индији оконча до 1948. године.

Британска власт је кроз изборни систем подијелила хиндусе и муслимане у Индији. Постојао је посебан изборни систем за муслиманско становништво. За посљедицу је то имало подстицање сепаратизма међу овом вјерском групом.

Лидер Муслиманске лиге у Индији, Мохамад Али Јинах је захтијевао да се муслимани признају као посебна нација.

“Крајње је вријеме да Британци допусте подјелу Индије, те формирања Пакистана и Хиндустана. То би значило слободу за обје државе”, рекао је 1945. године Али Јинах.

Док су у вјерским сукобима на хиљаде људи губили своје животе широм земље, британски и индијски лидери су почели све озбиљније размишљати да се земља подијели на основу религијске припадности становништва. То се и десило - 14. августа 1947. године када је формирана доминантно муслиманска земља Пакистан.

Више од 550 кнежевина унутар Индије, које су биле под управом Уједињеног Краљевства су имале право да одлуче да ли ће се придружити новооснованој држави или ће и саме да буду независне.

У то вријеме, кнежевине Џаму и Кашмир, у којем је живјело доминантно муслиманско становништво, биле су под управом махараџе Харија Синга који је био хиндуиста.

За разлику од већине кнежевина које су се придружиле једној или другој држави, Синг је желио независност за Кашмир. У жељи да не подлегне притиску једне или друге државе, махараџа је потписао мировни споразум с Пакистаном. Споразумом је омогућено да становништво Кашмира тргује и путује у Пакистан. Са друге стране, Кашмир није потписао такав или сличан споразум с Индијом.

С обзиром на насиље које је узроковано подјелом на двије земље, пакистанска влада је почела вршити притисак на Кашмир да му се придружи. Пропакистански побуњеници финансирани од стране Пакистана су у септембру 1947. године преузели контролу над западним дијелом бивше кнежевине.

Племенско становништво имена Паштун је прешло из Пакистана у ову регију, што је приморало Синга да затражи помоћ од Индије. Ова држава је војну помоћ условљавала тиме да Кашмир буде њен дио.

Тадашњи лидер Кашмира је пристао на овај услов потписавши у октобру 1947. године Приступни инструмент - документ којим је дозвољена индијска доминација над овом регијом. Уставним уређењем друге најмногољудније земље, Кашмир је добио посебан статус.

Њиме је омогућена независност Кашмира у многим стварима осим у комуникацијама, спољним пословима и одбрани.

Испоставиће се да је одлука махараџе била судбоносна за будућност јер је створила плодно тло за смртоносне конфликте, што укључује и два рата, наводи “National Geographic”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.