Џони је кренуо у рат, Алекса се из њега није вратио

Милош Б. Јовановић, Б92
Џони је кренуо у рат, Алекса се из њега није вратио

“Само мртви су видели крај рата” - Платон

Алекса је своје кости оставио још на Церу деветсточетрнаесте, погођен шрапнелом пошто је претходно уништио аустроугарску хаубицу “на 5 и 100”. Џони је преживио страховиту експлозију у француском рову, али се кући вратио без обе руке и ноге, очију, носа, ушију и уста - непомичан, глувонијем и слијеп.


Наравно, и да им се то није догодило Џон и Алекса не би могли да се нађу побједницима на Јелисејским пољима појаве, будући да су обојица плод маште. “Џони је кренуо у рат” 1939. године, када је амерички писац и холивудски сценариста Далтон Трамбо објавио истоимени роман, вјероватно једно од најоригиналнијх антиратних књижених дјела до данас.

Алекса је симбол српског сељака који није презао да узме пушку или гранату у руке кад год је то било потребно, само један од оних 60 одсто погинулих српских мушкараца у Првом свјетском рату, артиљерац Комбиноване дивизије из састава Друге армије, лик из филма “Марш на Дрину” (1964.), Жике Митровића, насталог по мотивима приповјетке “Пробој” из 1926. године, официра и дипломате Радоја Јанковића.

И Џони је, пар година касније, добио своју филмску верзију, али је у свјетској књижевности остао упамћен по снази своје антиратне поруке, као човјек, или оно што је од њега остало, који услијед тешких посљедица рата које трпи и псеудокоматског стања у коме је принуђен да живи, има озбиљне психолошке трауме и није у стању да разликује сан од јаве.

Велики историјски догађаји, поготово они који утичу на све сфере људског живота, што је свакако случај и са Првим свјетским ратом као највећим сукобом у историји цивилизације до тада, одувијек су инспирисали ауторе са различитих страна линије фронта. Тако је и Велики рат изродио антологијска књижевна дјела.

“Ова књига није нити оптужба нити исповијест, а понајмање авантура, јер смрт није авантура за оне који стоје лицем у лице са њом. Овом књигом ћу једноставно покушати да прикажем једну генерацију људи, која и ако је успјела да избегне његове гранате, бива уништена ратом”, записаће 1929. на првим страницама свог романа “На западу ништа ново” немачки књижевник Ерих Марија Ремарк.

Прича о младом њемачком војнику Паулу Браумеру и данас се сматра једним од најбољих књижевних дијела са ратном тематиком. Она се, умјесто честих приказа херојских подвига на бојном пољу, на сасвим реалан начин бави приказом рата, крви, страдања, сталне претње од артиљеријске ватре, размишљањима војника у рововима о бесмислу свега, њиховом борбом за храну и преживљавање и штетом коју је рат нанио психи младог Браумера.

Због свега тога, Ремарково дело је било често погонско “гориво” нацистичких ломача на којима су, послије 1933. године, спаљиване све књиге које су тада, према токсичним свијетоназорима спаљивача, биле сматране супротстављенима њиховом виђењу “њемачког духа”.

У сличној ситуацији као Браумер затекао се и студент пацифиста Фердинанд Бардаму, протагониста култног дела француске књжевности “Путовање накрај ноћи” Луја Фердинанда Селина.

Барадаму непланирано бива увучен у ров француске војске, у коме се, осим против непријатеља, бори са схватањем смисла патриотизма, као и самог рата и убијања. Једини циљ му постаје размишљње о начину како да се извуче из свега тога.

Фердинаду, након рањавања, то и успијева, али је он већ тада психички сломљен, па се његова прича, као посљедица свега, наствља у изразито песимистичком и нихилистичком тону.

Радња романа полуаутобиографског карактера само једним својим дијелом прати дешавања на ратишту. И то је, међутим, сасвим довољно да читалац, кроз лик пишчевог алтер ега, схвати сву величину бесмисла рата и убијања.

Да књижевност не мора увијек да се бави најгором страном рата показује чувена сатирична прича од чијег су главног лика Чеси направили националну маскоту.

“Доживљаји доброг војника Швејка у свјетском рату”, незавршени роман Јарослава Хашека из 1923. године, као потпуни антипод свим претходно поменутим литерарним јунацима, за главног лика има Јозефа Швејка, “обичног човјека” који са невјероватним ентузијазмом и узбуђењем приступа служењу својој држави у рату. Због таквог понашања нико не може да утврди да ли је он луд или намјерно саботира ратне напоре “К. und К.” морнахије.

Швејкове авантуре, иначе најпревођеније дјело чешке књижевности, представљају вијешт сатирични приказ међуљудских односа у ратном окужењу, који је наивног јунака који прави будале од ауторитета око себе, вјероватно учинио другом најпозантијом ствари, послије пива, која долази из Чешке. Због жестоког пародирања милитаризма и добри Швејк се тридесетих нашао на нацистичкој ломачи.

Размишљања и тежње свих ових литерарних јунака, како о Великом тако и о рату уопште, можда је понајбоље сажео наслов првог бестселера Ернеста Хемингвеја - “Збогом оружје”. И овај роман, заснован на личном искуству аутора који је током Првог свјетског рата служио на италијанском фронту, као и Хашеков, ратну причу углавном сели у позадину фронта.

“Збогом оружје” је љубавна прича о односу Американца на служби у италијанској војсци Фредерика Хенрија и енглеске болничарке Кетрин Баркли, на чију везу утичу непосредне посљедице сукоба који се одвија у близини: рањавања, жутица, алкохол, пад ратног морала и повлачење, убиство свог саборца због одбијања послушности...

Ово су само нека од најпознатијих дјела свјетске књижевности чије тематски оквир представља први ратни сукоб глобалних размјера који се одвијао од љета 1914. од данашњег датума, прије тачно једног вијека, 1918. године.

Када је о српској књижевности ријеч, могло би се рећи да је тематика Првог свјетског рата била умјерено заступљена у односу на укупно стваралаштво. У свом тексту “Први светски рат у новијој српској књижевности” академик Предраг Палавестра 1989. године констатује да је “тема Првог светског рата код нас углавном необрађена” и наводи податак да је у периоду од 1921. до 1986. године објављен укупно 21 роман.

Међу њима као најпознатије овдје можемо издвојити: “Дневник о Чарнојевићу” Милоша Црњанског, први пут штампан 1920. године, “Српску трилогију” Стевана Јаковљевића, тротомно дело објављивано између 1935. и 1937, “Дан шести” Растка Петровића, написан 1934. постхумно објављен 1961. године, тетралогију “Време смрти” Добрице Ћосића, издату у периоду од 1972. до 1979. године и “Књигу о Милутину” Данка Поповића из 1985. године.

Лирски роман Црњанског кроз лик приповиједача Петра Рајића прича причу у којој не постоји јасан наративни ток, ни узрочно-посљедична веза између догађаја. Петрово размишљање о рату слично је ономе код Ремарковог и Селиновог главног јунака, а он се од мисли о страхотама и бесмислу рата удаљава присећајући се доживљаја из дјетињства.

Јаковљевићеву “Српску трилогију” који чине наслови: “Деветсто четрнаеста”, “Под Крстом” и “Капија слободе”. Цјелокупно дјело представља романсирану историју Србије у Првом свјетском рату, испричану из угла обичног човјека који је у њему учествовао. Роман одлукује изузетна аутентичност, будући да он представља хронику истинитих догађаја, чији су актери стварни људи са именом и презименом.

Кроз наставак саге о породици Катић, дјело Добрице Ћосића покрива четири ратне епизоде: период непосредно послије Церске битке, затим Колубарску битку, догађаје везане за Ваљевску болницу, док четврти дио тетралогије за тему има повлачењу српске војске преко Албаније.

Турбулентни догађаји остављају ожиљке на главним актерима ове саге, док ратне страхоте и посљедична кршења норми подстичу унутрашње сукобе који се у њима одвијају.

Чињеница да је већина, од претходно поменутог броја, дјела посвећених Првом настала у периоду прије Другог свјетског рата може се тумачити у идеолошком кључу доминантног наратива југословенске културе у периоду од 1945. до осамдесетих година прошлога вијека.

Објављена 1985. године, “Књига о Милутину” представља исповијест српског сељака и некадашњег војника имагинарном саговорнику, у којој се Милутин, из затвора у коме се нашао послије Другог свјетског рата, прича историју српског народа кроз Балканске, Први и Други свјетски рат и трагичну судбину своје породице. Књига, штампана у великом броју издања, била је предмет контроверзи, будући да је по издавању била проглашена за националистичко штиво, а касније критикована као дјело које је доста утцало на доминантну перцепцију новије српске историје.

Роман “Велики рат” донео је писцу Александру Гаталици Нинову награду за 2012. годину. Гаталица, који се посветио озбиљном истаживачком раду прикупљајући грађу прије него је почео да пише роман, тада је изјавио да послије “Књиге о Милутину” у савременој српској није нашао ни један нови роман о Првом свјетском рату.

“Велики рат” је епски роман који прати судбине више од седамдесет јунака, на свим зараћеним странама, од генерала, војника и шпијуна, преко оперских пјеваче до обичних људи, стварајући тако упечатљиву причу која приказује слом наде људи у срећнију будућност човјечанства.

Говорећи на тему Првог свјетског рата у књижевности, Гаталица је на недавно завршеном Сајму књига у Београду рекао да је његов роман ушао у “празан простор писања о тој теми”.

А тај прстор недавно је допунио и Слободан Владушић романом “Велики јуриш”, у чијем средишту је прича о поручнику српске војске Милошу Војновићу, која се одвија на Крфу 1916. године, у времену пред судбоносне битке на Солунском фронту.

“Рат скида друштвене маске које људи свакодневно стављају на своје лице, разоткрива друге људе нама и нас другим људима”, рекао је Владушић на Сајму књига.

Ту долазимо до оне Платонове са почетка. “Само су мртви видјели крај рата”. Преживјелима без “друштвених маски”, али много више онима што ће доћи послије њих, остају књижевна дјела да из њих покушају нешто да спознају и науче.

А колико ће у томе успијети...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана