Дубок печат Горажданске штампарије у развоју српске мудрости и духовности

Говорећи за Срну поводом 500 година Горажданске штампарије, Самарџићева наглашава да књиге штампане у Горажданској штампарији јасно показују да је српски народ, иако у тами општег ропства под Турцима, успијевао да своју духовност и националну идентификацију сачува и прати развој свјетског штампарства.

“Књиге Горажданске штампарије имају непроцјењиви значај за српски народ. Оне представљају прави драгуљ српске средњовјековне историје и традиције. Духовно и национално освијештен, иако у временима падања у ропство које је вијековима послије трајало, српски народ је још једном кроз историју показао своју издржљивост и надасве људску и духовну истрајност”, каже Самарџићева.

Наглашавајући да су споменици српскословенске писмености највећа блага српске националне културе и писмености, она тврди да је Горажданска штампарија међу најзначајнијим мјестима на љествици европске културе.

Самарџићева указује да је Горажданска штампарија друга српска штампарија и, уопште, друга код Јужних Словена.

“Почела је са радом само двадесетак година послије прве српске штампарије - Цетињске/Ободске”, појашњава Самарџићева.

Покретање Горажданске штампарије

Ове године навршава се 500 година од објављивања прве горажданске књиге и покретања српске Горажданске штампарије, која је радила од 1519. до 1523. године.

Радила је у храму посвећеном Светом Великомученику Георгију, задужбини херцега Стефана Вукчића Косаче, три километра удаљена од Горажда, у Доњој Сопотници, садашњој територији у саставу општине Ново Горажде у Републици Српској.

Пола миленијума је прошло од времена када су браћа Теодор и Ђурађ Љубавић изучила штампарски занат у Венецији и под покровитељством свога учитеља и родитеља – Божидара Љубавића Горажданина – штампали Служабник/Литургију давне 1519. године.

Ђурађ и брат му, монах Теодор, слова кориштена за потребе штампања књига у Венецији, изрезали су и пренијели у Горажде.

Самарџићева истиче да је Горажданска штампарија, иако скромна по броју наслова и тиражу, будући да није била комерцијалног карактера, оставила дубоки печат у развоју српске мудрости и духовности изражене кроз штампање Служабника /1519/, Псалтира /1521/ и Молитвеника /1523/.

“Божидар Љубавић из Горажда био је успјешан и угледан трговац који је схватао потребу за штампаним српским књигама. У Дубровнику, гдје је доста трговао, већ су долазиле књиге из венецијанских штампарија. Његов син Теодор био је монах и свештеник, због чега је код њега био посебно изражен мотив искрене и дубоке побожности”, наводи Самарџићева.

Према њеном мишљењу, код Божидара Горажданина присутан је још један видан мотив за покретање штампарије, а то је мотив родољубља, како најширег српскога, тако и локалног, јер штампарију смјешта у храм родног Горажда.

“Слободно се може рећи да се Божидар Љубавић Горажданин са својим синовима ставио у службу свога народа и да су сви заједно предводници једне велике мисије значајне за цијели српски и православни род”, истиче Самарџићева.

Она наводи да је касније штампарија 1523. године, због страха да би је Турци - османлије могли пронаћи и уништити, пренесена у Трговиште, у данашњој Румунији, гдје је наставила са радом и гдје су књиге штампане од 1545. године.

“У овој штампарији радила су три штампара - Мојсије из Дечана, ранији штампар Божидара Вуковића, затим Димитрије Љубавић, унук Божидара Горажданина, и румунски штампар ђакон Корески”, појашњава Самарџићева.

Према њеним ријечима, од двадесетих година 16. вијека, када је радила штампарија у Горажду, па све до половине 19. вијека у БиХ није било штампарске дјелатности.

Самарџићева напомиње да је у српским земљама под Турцима радило укупно осам српских штампарија - у Горажду /1519-1523/, Рујну под Златибором /1536-1537/, Грачаници /1538-1539/, Милешеви /1544-1546/, Београду /1522/, Милешеви /1557/, Скадру /1563/ и Мркшиној цркви /1562-1566/, коју је водио монах Мардарије, раније штампар у Београду.

“У ових осам штампарија одштампано је само 11 књига и све су радиле у доба владавине султана Сулејмана Величанственог /1520-1566/”, напомиње Самарџићева.

Издања Горажданске штампарије

Напомињући да су издања Горажданске штампарије скромна по тиражу и броју наслова, Самарџићева подсјећа да су објављене само три књиге - Служабник /1519/, Псалтир са последовањем /1521/ и Молитвеник /1523/.

Она указује да је 1519. године у Венецији штампан Служабник гораждански и да је то прва српска штампана књига са подручја средњовјековне Босне.

“Књиге су биле религијског карактера и одржавале су духовну и етничку самосвијест. Штампане књиге продубљивале су везу цркве и човјека и вјеру у духовно отјелотворење”, сматра Самарџићева.

Самарџићева наводи да је до данас пронађено 30 примјерака Служабника горажданског - шест у Хиландару, четири у Београду, по два у Санкт Петербургу, Москви и Вуковој збирци и манастиру Велика Ремета, а по један у Бијелој, манастиру Никољцу, Љубљани, Одеси, Пловдиву, Прагу, Софији, Пећкој патријаршији, Сент Андреји, Пакрацу, Народној банци Србије у Београду и у Сремским Карловцима.

Према њеним ријечима, пронађено је 10 примјерака Псалтира с последовањем – два у Београду и по један у Загребу, Кијеву, Лавову, Новом Саду, Прагу, Санкт Петербургу, Пећкој патријаршији и манастиру Крки.

“Пронађено је и 11 некомплетних примјерака Молитвеника – два у Београду и по један у манастиру Раваници, манастиру Шишатовцу, у Шафариковој збирци у Прагу, збирци Каратајева, Санкт Петербургу, Хиландару, Цавтату, манастиру Лепавина и БМС-у у Новом Саду, те један потпун примјерак у Букурешту”, набројала је Самарџићева.

Она је истакла да су Издања српске средњовјековне штампарије, основане при цркви Светог Георгија у Доњој Сопотници, објављена у оквиру научноистраживачког пројекта под називом Горажданска штампарија 1519-1523, који је усвојен на сједници Наставно-научног вијећа Филозофског факултета у Источном Сарајеву јуна 2003. године.

“Пројекат је завршен и фототипска издања објављена су 2008. године. На пројекту је радио велики број научника, а руководилац пројекта био је покојни Драган Бараћ”, рекла је Самарџићева, која завршава монографију на којој је радила неколико година и у којој ће, уз културно-историјски пресјек, дати ортографски и језички приказ књига Горажданске штампарије на свим нивоима - фонетском, морфолошком и синтаксичком.

Прослава јубилеја

Самарџићева је најавила да ће у част великог и значајног јубилеја 500 година од покретања Горажданске штампарије и штампања првих књига на ћириличном писму бити организовано низ манифестација које ће истаћи значај ове српске штампарије на свим нивоима - теолошком, идентитетском, језичком, историјском, књижевном, културолошком и слично.

Предвиђено је да 9. новембра буде организован једнодневни научни скуп посвећен Српској горажданској штампарији, а 13. јула у Доњој Сопотници код цркве Светог Георгија Духовна академија.

Планирано је и да буде снимљен документарни филм о Српској горажданској штампарији организована ликовна колонија “Горажде 2019.”.

Требало би да буду доштампани зборници радова са репринт издањима горажданских штампаних књига од 2009. године и организована изложба артифаката - слика, графика о Горажданској штампарији.

Намјера се да се изда зборник научних радова који ће бити приложени на Научном скупу 9. новембра, да се изда зборник предавања која ће током 2019. године бити одржана о теми Горажданске штампарије.

У плану је да се са организаторима Сајма књига 2019. године у Бањалуци и Београду приреди промоција 500-годишњег јубилеја Горажданске штампаријеи репринт издања, те изда Монографија о Горажданској штампарији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.