Данас 103 године од завршетка Колубарске битке

Колубарска битка вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дужем од 200 километара, и то је највећи бој српске војске у Првом свјетском рату, који је постао изузетна лекција из историје, борбе, вјере и одлучности.

Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва српска армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успјешну контраофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Значај битке огледа се у томе што Аустроугарска није успјела да уништи Србију, па су зато Централне силе морале да се боре на три фронта.

Аустроугарски командант Оскар Поћорек, знајући да је српска војска видно ослабљена и исцрпљена, одлучује да предузме нови напад и коначно уништи српску војску и освети јој се за пораз нанесен на падинама Цера.

У српској војсци лоше стање, осим исцрпљене војске и великог броја рањеника, отежавали су и честа дезертерства војника који су у паници покушавали да збрину своје најмилије који су из Подриња бјежали од аустроугарских злочина и насиља.

Уочи саме битке српска Врховна команда одлучила је да рањеног генерала Петра Бојовића замијени Живојин Мишић, генерал поријеклом из ваљевског краја.

Једино што је тих ратних дана ишло на руке српској војсци били су лоше вријеме и тежак терен, који су успоравали напредовање непријатеља.

Битка је почела 16. новембра, када је српска војска успјела да задржи све положаје и одбије налет аустроугарске армије, али је морала да се повуче.

Живојин Мишић, упркос томе што је ситуација била крајње очајна, доноси одлуку која ће се касније проучавати на свим војним академијама широм свијета.

Мишић одлучује да одбије наређење Команде, према којем треба да задржи положаје како не би угрозио остале двије армије. Он Прву српску армију повлачи 20 километара у дубину позадине.

Врховну команду је веома разљутио тај маневар Мишића, који им је саопштио да је то једини начин да сачува и опорави српске снаге и да ће Београд, ако буде освојен, поново ослободити. Ако буде остао на положајима које му је одредила Врховна команда, поручио је, да ће његова војска и он бити уништени.

Српске јединице су због тога 30. новембра напустиле Београд, а Аустроугари су тријумфално ушли наредног дана у небрањен град, гдје је побједничка парада одржана 3. децембра.

Војници генерала Живојина Мишића су се у међувремену одморили, а стигла је и муниција за топове. На генералов приједлог, дан аустроугарске параде у Београду изабран је за почетак напада, па је 3. децембра Врховна команда покренула општу офанзиву.

Мишићева Прва армија напредовала је брже и полетније од других, пробијајући аустроугарске линије одбране. Српски војници су неумољиво ишли напријед и ушли у Београд 15. децембра. Разбијена Поћорекова војска побјегла је преко Дрине, Саве и Дунава.

Српска Врховна команда је 16. децембра објавила: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника“.

Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапријеђен у чин војводе, док је Оскар Поћорек смијењен са мјеста главнокомандујућег Балканске војске и јавно осрамоћен у Бечу.

Побједом српске војске у Колубарској бици Аустроугарска није успјела да порази Србију, па су Централне силе и током 1915. године биле приморане да се боре на три фронта - Западном, Руском и Балканском.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.