Бањалучки Руси

Бањалучки Руси 11.03.2013 16:47 | Зоран С. Мачкић

Бурне године Првог свјетског рата, Октобарске револуције и грађанског рата у Русији окончаше се сломом Руске армије генерала Петра Николајевича Врангела.

У разложном страху од бољшевичких репресалија, око 150.000 припадника поражене армије и цивила укрцано је у кримским лукама на око 150 бродова и отпловило ка Босфору. Велик дио избјегличког таласа разлио се по Краљевини СХС. Број избјеглица које су дошле у нашу земљу креће се између 50.000 и 70.000.

У границама могућности које је имала ратом опустошена земља, а Србија посебно, избјеглицама из Русије пружена је свеколика помоћ и подршка. Новој домовини избјеглице се одужише на најбољи могући начин. Хиљаде образованих људи били су неопходни држави која је стасавала и из које је по пропасти Аустроугарске масовно исељавало несловенско становништво.

Први емигранти из Русије, њих 126, стигоше у Бањалуку средином 1921. У овој групи нађоше се и личности попут књижевника и пуковника Василија Михаиловича Кашкарова, члана руске Думе и чувеног правника Ераста Андрејевича Исејева, генерал-лајтнанта Артемија Соломоновича Вартанова, ликовног умјетника Федора Никитовича Сахна и композитора Рафаила Јеронимовича Арнерија...

По доласку у Краљевину СХС емигранти из Русије установише разуђен систем удружења разнолике оријентације, од оних превасходно или искључиво социјалног до оних научног карактера. Посебно мјесто међу њима припада руским колонијама, које су окупљале емигранте који нису били припадници војних формација. Колоније су својим члановима пружале помоћ у току образовања, рјешавања социјалних проблема, остваривања здравствене заштите и сл.

Руске колоније почетком 30-их почеше да полако и сигурно одумиру. Отад чланство у колонијама више није било обавезно за лица која су стекла држављанство, па је број чланова рапидно смањиван. Поред тога, монархистичка усмјереност руководства је све чешће долазила у сукоб либералнијим ставовима млађег нараштаја. Идентичан развојни пут прошла је и бањалучка Руска колонија.

Међу најзначајније емигрантске организације ваља уврстити Руску матицу која је, преко Централе у Љубљани и мјесних подружница, дјеловала широм Краљевине. Основана је по узору на матице осталих словенских народа, које су одиграле кључну улогу у очувању и развоју њиховог националног идентитета.

Руска матица основана је као културно друштво, са задатком да подупире развој националне свијести, пружа помоћ при образовању и да руске емигранте повезује на националној и културној основи. Жеља и потреба за оваквим дјеловањем лако је објашњива. Дуго је у овим круговима живјела нада да је емигрантски статус привремен и да ће по паду бољшевичког режима услиједити повратак у "родину". Млађи нараштај је био прагматичнији. Носталгија за домовином код њих није била тако изражена, а антикомунистичко расположење ни изблиза тако снажно. До јаче интеграције емиграната у нову средину долазило је тек када је постало извјесно да бољшевичка Русија није краткотрајна појава.

Бањалучка подружница Руске матице основана је 4. новембра 1925. За првог предсједника изабран је књижевник В. М. Кашкаров, за потпредсједника Љубомир Димитријевић, за благајника Вадим Константинов, а за тајника Иван Новицки, док су управу чинили Мићо Баслаћ, Саво Самарџија, Душан Мачкић, Марина Поповић, Давид Павлишин, Милан Пухало, Борис Јаковљев, Всеволод Лукашевич, Рафаил Арнери и Владимир Пчељников. За предсједника Надзорног одбора изабран је Алексеј Јудин, за потпредсједника Сергеј Бурскиј, а за чланове Владимир Богословски, Семен Дружињин и Георгиј Сорокин.

Поред њих, Руска матица је окупила још 46 чланова, међу којима и добар број познатих Бањалучана: Ђоку Кољевића, Стојана Боровницу, Мару Поповић-Боровница, Богдана Мишковића, Чеду Ковачевића, Душана Пувачића, Уроша Стефановића, Драгутина Кокановића...

Дуготрајна изложеност асимилационом утицају побудила је међу емигрантима жељу да очувају национални идентитет. Руска матица организовала је бројна предавања културног, литерарног и националног садржаја. На литерарним вечерима гостовали су књижевници и пјесници, млади су наступали са рефератима на задате литерарне или националне теме, формирана је Библиотека Руске матице. У читаоници су били доступни часописи и публикације из европских емигрантских центара, као и београдско "Новое времја", "Последње новости", "Вазрождение" и друге.

Дјеловање у релативно малом мјесту, каква је између два свјетска рата била Бањалука, било је ограничено бројним специфичностима и праћено потешкоћама и недаћама. Поред Колоније и Матице, у Бањалуци су дјеловали Друштво руских официра, Руски раднички хришћански покрет, Национално-раднички савјет новог покољења, Руски соко, Одред руских скаута и Друштво руског Црвеног крста.

Упоредо са осипањем Руске колоније, емигранти су приступали бројним мјесним удружењима. Велик број их је, на примјер, наступао у црквеним хоровима српских храмова. Истакнути чланови Бањалучког шаховског клуба били су Павел Дидзински, Александар Јершов, Борис Бојев, судија Иван Киров, Александар Мордвинов, Иван Јаготинцев и Николај Белонин, Константин Газданов био је члан управе Врбаског кола јахача "Војвода Мркоњић"...

Неизмјеран је али и неоправдано заборављен допринос емиграната из Русије привредном, друштвеном и културном напретку Бањалуке. Снажан импулс бањалучком позоришту дали су редитељ Александар Александрович Верешчагин, глумица и пјевачица Ирина Петровна Астрова, глумица Ираида Гејер-Ломоносова Комаревска, редитељ, глумац и педагог Александар Филипович Черепов, сценограф и костимограф Јуриј Дриженко, чија кћерка Свјетлана прије коју годину поклони Народном позоришту и Бањалуци четири слике свог оца.

Фреске, иконе и иконостас православног храма Свете тројице живописа Петар Сухачев, а план за иконостас, устолованије и полилеј изради архитекта Григориј Иванович Самојлов.

Монументалну палату Државне хипотекарне банке рељефима и бронзаним скулптурама украси Владимир Павлович Загородњук, а према скицама Степана Федоровича Колесникова.

Архитекте из Русије оставише иза себе бројна бањалучка здања и приватне виле: Николај Иванович Федоров, Григориј Иванович Самојлов, Виктор Зелински, Јевстатиј Игнатијевич Мамуков, супружници Александар и Ксенија Медведеви.

Наставник у Приједору Павел Житецки оставио је иза себе значајно ликовно насљеђе, а гимназијски професор Владимир Курагин отворио је 15. јануара 1928. приватну музичку школу. У сјећању остаде и музичар Георгиј Плеханов.

Велик број шумарских инжењера дао је огроман допринос на плану газдовања шумским богатством: Евгениј Антоневич, Николај Белонин, Игор Вјаткин, Александар Панов, Сергеј Степанов, Иван Сињицки, Николај Букин, Василиј Полферов, Вјачеслав Поплавски, Николај Попјонов, Алексеј Левшин, Сергеј Лазарев, Владимир Хворостин...

Силан је и допринос грађевинских инжењера Павела Дидзинског, Петра Поповиченка, Александра Мордвинова, Николаја Погорецког, Виктора Сидњенка, Сергеја Шуљгина, Константина Газданова и Вартана Асатурова, агронома Виктора Бјељајева, Алексеја Богословског, Николаја Белонина, Вјачеслава Дроздовског, Димитрија Некрашенка, Георгија Протопопова, Виктора Жвирблиса и Николаја Фатејева, хидроинжењера Александра Јершова, рударског инжењера Сергеја Павлова, машинског инжењера Виталија Рибкина...

Бањалука је упознала и бројне истакнуте љекаре: Михаила Нагорног, Јекатерину Рибкин-Мурза, Болеслава Сплавског, Семена Максимова, Јекатерину Шишлов-Меркулову, Веру Пстроцки, Павела Прегл-Березовског, Спиридона Бородина, Михаила Усатиј-Сидоренка, Наталију Жељезнову...

У нашем је граду дјеловао и велик број педагога: Владимир Богословски, Александар Давидов, Иван Павловски, Андреј Јегоров, Вјачеслав Дроздовски, Николај Золотаренко, Ана Каубе-Узелац, Борис Качалов, Александар Космодели, Виктор Оберемок, Виталиј Рибкин, Степан Сјериков, Алексеј Фирсов, Семен Шпирко, Игор и Клавдија Мељницки, Иван Феофилактов, Генадиј Краснов, Владимир Пчељников...

Студентима бањалучког Машинског факултета у сјећању остаде професор Василиј Захарович Андрејев.

Под усташком владавином Руска колонија је одиграла значајну заштитничку улогу, користећи чињеницу да многи њени чланови нису стекли држављанство, те су тако избјегли регрутовање у усташке постројбе. Октобра 1941. у оквиру Колоније формиран је и одсјек Националне младежи. Тако су млади Руси избјегли општу обавезу уписивања у редове Усташке младежи.

Комунистичке власти нису према руским удружењима биле благонаклоне. Ваљало је Совјетском Савезу и Црвеној армији вратити партијске дугове. Већ за који мјесец "бањалучки Руси" могли су да се наброје на прсте јер су се листом упутили ка Загребу, Сарајеву и Београду. Они малобројни преостали постали су нечујни и невидљиви. У новоствореној атмосфери братства-јединства постало је незамисливо било какво организовање на националној основи. Малобројна али снажна, угледна и утицајна руска заједница у Бањалуци престала је да постоји.

На крају, споменимо и случај нашег бившег суграђанина Сергеја Бјељајева који је у Коњицу организовао чувене "Дјевојке са Неретве" и са њима побрао и свјетску славу. Када се у љето 1995. распламсао рат у Чеченији, пресретне га и премлати група коњичких силеџија, уз поруку: Ово ти је за оно што Руси раде нашој браћи Чеченима! Са најлон кесом у руци и под руку са својом супругом муслиманком, пјешке се запутио у Мостар, гдје су му пријатељи обезбиједили авионску карту, гаранције и америчку визу.

Зоран С. Мачкић

(Аутор је архивски савјетник у Архиву РС)



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица