Zvonimir Trajković, bivši savjetnik Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića: Amerikanci i danas guraju Bošnjake u sukob sa Srbima
Srpska delegacija u Dejtonu sa predsjednikom Srbije Slobodanom Miloševićem na čelu žrtvovala je mnogo više nego što je trebalo, a propuštena je i prilika da Srpska dobije izlaz na more, koji joj je, prema svim međunarodnim aktima, pripadao, tvrdi bivši savjetnik predsjednika RS Radovana Karadžića, Zvonimir Trajković.
- Žrtvovano je mnogo, i to mnogo više nego što je očekivano i planirano. Milošević je mogao i bolje da odradi ove pregovore, a pogotovo jer je muslimanska strana u nekoliko navrata za Sarajevo nudila ceo tuzlanski region. Ipak, ono što je najbitnije jeste da je tog dana srpski narod u BiH dobio svoju Republiku - kaže za “Glas Srpske” Trajković, koji je svojevremeno bio savjetnik i Slobodana Miloševića, a u poratnom periodu i Vojislava Koštunice.
Prisjeća se da je svojevremeno učestvovao u pokušajima da se tokom ratnih sukoba u BiH, preko većinski islamskih zemalja, utiče na muslimansko rukovodstvo u BiH, ali da su to uvijek sprečavali Amerikanci, koji i danas čine sve da gurnu Bošnjake u sukob sa Srbima.
GLAS: Da li je tačno da je predsjednik Srbije Slobodan Milošević prije odlaska u Dejton odbacio sve prijedloge rukovodstva RS?
TRAJKOVIĆ: Rukovodstvo Srpske je prije Dejtona pripremilo pet predloga, kako RS svesti na 49 odsto teritorije i pri tome zadržati neke ključne i važne stvari. Milošević je u Dejtonu napravio džentlmenski potez i poklonio celo Sarajevo muslimanima, iako to nigde nije bilo dogovoreno. To je bila velika šteta jer smo na taj način izgubili 60.000 radnih mesta u delovima Sarajeva koje je tada pod kontrolom držala srpska vojska. Izgubili smo i tuzlanski region, koji smo dobijali, ali je i pitanje Brčkog ostavljeno nerešeno. Mislim namerno. Srbi su mogli proći mnogo bolje. Ali, treba biti iskren, pa i reći da se Srpska na osnovu ovog sporazuma sve do danas održala. Tendencije su bile da to bude samo prelazna varijanta do “gušenja” RS. Do toga bi verovatno i došlo da je održan tadašnji odnos snaga u svetu. Ali, u međuvremenu, uspostavljen je balans u odnosu svetskih sila jer su Rusija i Kina “stale na svoje noge”.
GLAS: Zašto je predsjednik Karadžić pristao na ovaj sporazum ako već kažete da su u Dejtonu odbijeni prijedlozi rukovodstva Srpske o teritorijalnom razgraničenju?
TRAJKOVIĆ: Nije pristao. Rukovodstvo RS je naterano na to. Milošević je čak u Dobanovcima uhapsio delegaciju iz Srpske, koja je bila u Dejtonu sa Momčilom Krajišnikom na čelu. Tada sam Karadžiću savjetovao da ne ide na sastanak u Beograd i da ne prihvati ovaj sporazum, a posebno jer je u njemu postajala stavka o osnivanju suda za ratne zločine u Hagu. Milošević je ovaj sud htio da iskoristi da bi pritisnuo tadašnje rukovodstvo Srpske da bi ga bolje slušalo. Ali, to se posle obilo o glavu i samom Miloševiću. Ipak, neki konačni zaključak mogao bi da glasi - preživeli smo ta veoma teška vremena.
GLAS: Pokušali ste i da preko predsjednika Libije Moamera Gadafija utičete na muslimane u Bosni da dođe do dogovora?
TRAJKOVIĆ: Tačno. Bilo je takvih pokušaja da se preko Libije, Turske, ali i Irana, utiče na tadašnje rukovodstvo muslimana u BiH. Međutim, ključnu ulogu su imale SAD. Amerikanci su gurali muslimane u sukobe sa Srbima. I tako je ostalo sve do danas. Međutim, danas je odnos snaga drugačiji, što je i sam predsednik Milorad Dodik iskoristio.
GLAS: Da li BiH, kako je danas organizovana, ima budućnost?
TRAJKOVIĆ: Ona ima budućnost kada muslimani shvate da BiH ne pripada samo njima, te da ne mogu biti dominantni. Uveren sam da će godine koje idu dati Srbima više prostora za realizaciju svojih političkih ciljeva. Očekujem da će BiH jednog dana opet biti zajedno sa Srbijom jer Amerikanci i Evropljani nemaju neko drugo i bolje rešenje.
Raspad Jugoslavije
GLAS: Vi smatrate da se bivša Jugoslavija nikada ne bi raspala da su Amerikanci 1990. godine dobili koncesiju “Drina”?
TRAJKOVIĆ: To je bio moj predlog, koji sam izneo dok sam bio savetnik predsednika Slobodana Miloševića. Bio sam mišljenja da tako veliku investiciju realizuju američke kompanije, poput “Dženeral elektrika”, i to kroz koncesiju od 25 godina. Moj predlog je bio da se njima omogući da na reci Drini i njenom slivu izgrade 11 hidroelektrana. Da je do toga došlo, SAD bi štitile ovu investiciju vrednu oko 15 milijardi dolara i nikada ne bi došlo do rata na ovim prostorima. Bar ne ovih razmera.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
