КОЛУМНА: Српска и(ли) НАТО

Професор Лукић је даље такође исправно указао на могућност заштите националних, односно ентитетских интереса и у оба дома Парламентарне скупштине БиХ (ПС БиХ), јер Устав БиХ прописује (у члану 4) да сваки акт (правни или политички) у ПС БиХ морају усвојити оба њена дома (и Представнички дом и Дом народа). А у Дому народа сваки акт може бити проглашен деструктивним по витални национални интерес Срба, Бошњака или Хрвата, ако тако одлучи већина делегата из било ког од ових народа. Практично, а пошто Срби и Република Српска имају својих пет делегата у Дому народа, довољно је да три српска делегата прогласе било који акт деструктивним по витални интерес српског народа (а тиме и Републике Српске). У том случају даље је потребно да за тај акт, да би био усвојен у Дому народа, гласа већина српских, већина бошњачких и већина хрватских делегата, што значи да, ако за њега нису гласала три српска делегата, акт није усвојен. За овај случај Устав БиХ даје право већини бошњачких или хрватских делегата да ставе примједбу на позивање српских делегата на српски витални национални интерес, након чега се најприје формира паритетна заједничка комисија од три делегата с циљем рјешавања овог питања, а уколико јој то не успије, предмет се, како је изричито прописано Уставом БиХ, “упућује Уставном суду БиХ који ће по хитном поступку преиспитати процедуралну исправност случаја”.

Прегласавање

То је квинтесенца конститутивности народа у БиХ, а не оно што је, по захтјеву Алије Изетбеговића, Уставни суд БиХ прегласавањем судија својевремено неуставно прогласио као наводну конститутивност народа на цијелој територији БиХ и што се од тада до данас упорно неуставно намеће свима нама.

Пажљивом читаоцу свакако неће промаћи чињеница како сам претходно апострофирао ријечи да ће Уставни суд БиХ преиспитати “процедуралну исправност случаја”. Учинио сам то због тога што таква уставна одредба даје наведеном суду само право да се у овом случају бави процедуралним питањима, то јест да ли је позивање на витални национални интерес исправно у процесноправном погледу, а не да било како одлучује и о томе да ли је у материјалном погледу ријеч о том интересу и да ли је акт чије се усвајање предлаже деструктиван по национални интерес српског народа.

Стога би, кад се овако тумачи Устав, а само таквом (логичком и циљном) тумачењу има мјеста, српски делегати у Дому народа ПС БиХ имали пуно право да, у ујдурми натовског присиљавања да БиХ постане чланица НАТО-а, такав акт, који мора бити достављен ПС БиХ на одлучивање, прогласе деструктивним по витални интерес српског народа (и Републике Српске), јер би то такав акт свакако био.

Е због овог и овом сличних случајева професор Радомир Лукић је неки дан, такође с правом, указао не само на то да би све наведено могло завршити на Уставном суду БиХ, већ и да је тај суд сам себи, дакле противуставно, проширио надлежност. Наиме, из казивања професора Лукића, и не само њега, произлази да је Уставни суд БиХ сам себи дао право да, кад, рецимо, пет српских делегата у Дому народа ПС БиХ прогласе деструктивним по Србе неки акт чије усвајање се тражи, у том случају он одлучује не само о процедуралној исправности позивања на заштиту конститутивности српског народа, већ ће судије тог суда одлучивати и о томе да ли је повријеђена конститутивност Срба. То у коначном значи да ће, како нам показује вишегодишње негативно искуство, двоје судија Бошњака и троје иностраних судија рећи да, иако Срби и Република Српска неће у НАТО и због тога њихови делегати гласају против тога, ипак наводно није повријеђена конститутивност Срба, јер тако сматра двоје Бошњака и троје странаца.

То су, дакле, замке које вребају и о којима треба рећи нашим грађанима, али и указати на још једну веома важну ствар. Она је у вези с нечим на шта сам својевремено (у октобру 2017) указивао јавно господину Валентину Инцку. Наиме, рекао сам му да спољна политика јесте у надлежности институција БиХ, али да, кад је ријеч о одређивању садржаја тог појма, није исто да ли се ради о спољној политици унитарно или сложено уређене државе, а нарочито то није исто кад се ради о држави каква је БиХ, која је и конфедерација и федерација. У таквим државама омогућује се и федералним јединицима да утичу на креирање и спровођење спољне политике. Подсјетио сам тада господина Инцка, као овдашњег војника Запада, на Устав његове Аустрије, који је у областима послова ЕУ (а и то је спољна политика Аустрије) дао право аустријским покрајинама да учествују на састанцима Савјета ЕУ. Овај пут ћу га подсјетити и на случај федералне Аустралије, у којој је читавом серијом споразума између те федерације и њених федералних јединица омогућено овим потоњим да и свака од њих учествује у креирању и расправљању о аустралијској спољној политици.

Витални интерес

Е све то прописује и Устав БиХ, али на један специфичан начин на какав се не наилази у свијету федерализма, па је утолико наше искуство драгоцјено не само за науку уставног права већ и за одлучивање хоћемо ли Српску (и)ли ћемо НАТО. Оно што слиједи у наставку, а што сам оставио за крај, потврђује двије ствари. Једна је да је и Република Српска својеврсни субјект не само унутрашњег него и међународног права. То најприје произлази из чињенице да је Српска као такав субјект потписала Дејтонски мировни споразум као међународноправни уговор, чиме су признати како њено име тако и њен међународноправни субјективитет. Али, све ове чињенице произлазе више него јасно и из члана 5. Устава БиХ. Наиме, у њему је прописано да члан Предсједништва БиХ који се не слаже са било којом одлуком те савезне институције може да је прогласи деструктивном по витални интерес ентитета за територију са које је изабран. Даље ћу подсјетити да Предсједништво БиХ има искључиву надлежност за ратификацију било ког међународног споразума. То значи да Предсједништво БиХ има надлежност да одлучује и о ратификацији споразума о приступању БиХ НАТО-у, тако да БиХ не може постати чланица тог савеза ако Предсједништво БиХ не донесе одлуку о ратификацији таквог међународног споразума.

И управо на овом мјесту Република Српска постаје субјект којем је Уставом БиХ, а и међународним правом (Дејтонским споразумом), признато право да расправља и одлучује о спољној политици БиХ. Како? Па малочас смо видјели да члан из Републике Српске у Предсједништву БиХ (а то је сада господин Милорад Додик) има право да било коју одлуку те институције прогласи деструктивном по витални интерес ентитета за територију са које је изабран. У том случају он то мора учинити у року од три дана по њеном усвајању од стране остала два члана Предсједништва БиХ. Након тога одлука се мора одмах доставити Народној скупштини Републике Српске (НСРС) и ако та скупштина потврди став о деструктивности одлуке по витални интерес Републике Српске, што НСРС мора учинити двотрећинском већином гласова својих посланика и у року од 10 дана по пријему одлуке, тако оспорена одлука неће имати учинка. Да резимирам, члан из Републике Српске у Предсједништву БиХ и НСРС имају, дакле, ово уставно право, које је најефикасније средство за одбрану од натоизације Републике Српске и овог простора. Да ли ће до тога доћи и да ли ће представници Републике Српске то и учинити, остаје да се види.

Проф. др Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.