Егзодус првих дана мира цијена жеље за слободом

Егзодус Срба из Сарајева услиједио је након потписивања Дејтонског споразума којим је пет општина тадашњег Српског Сарајева припало ФБиХ, а пет подијељено између Српске и Федерације. Егзодус је почео у децембру 1995, а завршен почетком марта 1996. године. Са собом су носили све што су могли понијети, а нису жељели да оставе ни мртве.

Најтежег периода у животу и првих дана мира са ратним сценама са тугом се присјећа Славица Попић-Харт која је живјела у Вогошћи. Тих дана иселила се у Милиће, а потом се скрасила у Лукавици.

- Било је тешко тих дана, али се нисам покајала што сам пошла са својим народом, јер сам се осјећала незаштићено. Муж Божо је погинуо 1993. године, а ја сам остала са два сина од шест и девет година. Те ноћи између 22. и 23. фебруара у згради сам остала сама са двоје болесне дјеце. Кроз прозор сам гледала људе како иду пјешке по страшном невремену. Завладала је паника и нисам знала шта нас чека. Другог дана сам дјеци спаковала нешто ствари и отишли смо камионом у Милиће. Нисам жељела да будемо грађани другог реда - прича Славица.

Њен муж био је сахрањен у Вогошћи и захваљујући помоћи његових сабораца пренијела је његове остатке на градско гробље у Миљевићима.

- Желим да сутра када одем на онај свијет будем сахрањена поред њега - каже Славица.

Предсједник Завичајног удружења "Срби сарајевске регије" Видомир Бандука каже да ни након 22 године сјећања на тешке и тужне дане не блиједе.

- Посебно је било тешко када смо остављали своје домове и кретали у непознато. У непознато су ишле и моје двије кћерке, једна од годину и по, а друга од седам година. Старија се и данас сјећа тешког пута и сендвича који су јој дали на Равној Романији. И данас каже да никада љепши сендвич није појела. Оставили смо вјековна огњишта и све што су наши преци стварали и кренули за слободом која нема цијену - рекао је Бандука који је са породицом из родних Хаџића отишао у Братунац.

Боли га што многи сарајевски Срби и данас тешко живе.

- Многи још немају ријешено стамбено питање ни запослење. Али са својим су народом, интегришу се у нову средину, заједно се веселе и дијеле тегобе. Док се у туђини поново куће, имовину Срба у Сарајеву још уништавају и нико због тога не одговара. Тако би било и са српским народом да је остао на том простору - сматра Бандука.

Верица Бендераћ је са оцем и мајком избјегла из Неџарића.

- Када је кренуо народ, била сам у Београду, али сам одмах пошла да помогнем својима. Погинулог брата смо ексхумирали и сахранили га у Невесињу. Тек 2005. обезбиједила сам себи кров над главом. То су били тешки дани, али не жалим што смо пошли. Нормално је да живимо са својим народом - прича Верица.

Највећи број погинулих бораца одвезен је на Соколац и сахрањен на Војничком гробљу Мали Зејтинлик. Свештеник Милорад Љубинац, који је тада сахрањивао посмртне остатке војника, каже да су породице осјећале велико олакшање иако ни сами нису знали куда и гдје иду.

- Имао сам осјећај да им је након тих сахрана по други пут било лакше јер су знали да им нико неће скрнавити гробове. Најтеже ми је било када сам поново гледао мајке у црнини које су поново сахрањивале своје једино чедо. Данима сам ту око гробља на Сокоцу гледао једну жену која је ходала унезвијерено. Када сам је питао о чему се ради, рекла је да није могла да нађе превоз да извезе посмртне остатке сина. Са тадашњим општинским властима организовали смо превоз - каже Љубинац.

Начелник општине Соколац Милован Бјелица истиче да је био један од активиста који су након потписивања Дејтонског споразума 1995. године радили на припреми прихвата Срба из сарајевских општина.

- Поједини Срби, одмах након потписивања споразума, од тадашњег руководства општине Соколац тражили су локацију за преношење посмртних остатака. Наш суграђанин Раде Мијатовић први је пренио посмртне остатке свог зета, команданта Попадића, затим његовог оца и дјечака из породице Зеленовић који није имао ни 18 година у тренутку погибије, а потом је кренула колона са посмртним остацима - присјећа се Бјелица.

На Војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик у петак су полагањем вијенаца обиљежене 22 године од егзодуса сарајевских Срба. Митрополит дабробосански Хризостом служио је у цркви Успења пресвете Богородице у Палама парастос погинулим борцима.

Странци нису имали слуха за Србе

Некадашњи премијер РС Гојко Кличковић сматра да до егзодуса не би дошло да је међународна заједница показала више слуха и гарантовала Србима безбједност да би могли да остану на својим огњиштима.

- Безбједносни разлози су били пресудни. Становништво није било могуће убиједити да стекне било какво повјерење према међународној заједници која је у Сарајеву показала право лице - безобразлук, дрскост и непознавање стања. То је пресудило да Срби крену у егзодус - рекао је Кличковић, некадашњи предсједник Кризног штаба за исељавање Срба.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.